Nisam gledao Tajvansku kanastu možda i celih trideset i pet godina, otkad je ono igrala premijerno u bioskopima, u godini koja će razdeliti moje osamdesete na dve vrlo nejednake polovine, ali i označiti neka bitna naprsnuća u društvenom i državnom tkivu, to jest u ramu našeg dotadašnjeg življenja. A onda je tragikomedijant slučaj udesio da sam je ulovio, naime Kanastu, pre nekih nedelju dana na jednoj televiziji: musava kopija, užasan ton, ali ogledao sam ceo film ne pomerivši se.
U mom sećanju, bio je to film ciničan, rezonerski, jedak. Pomalo, ako hoćete i mangupski, ali to je već mangupiranje pod vešalima: rezignirano i beznadno. Daleko od popularne – koju godinu kasnije već: populističke – verzije „beogradskog šarma“ koja je baš negde od tih godina intenzivirala prodaju muda za bubrege. Nakon ponovnog gledanja, iz jedne već preiskusne „postistorijske“ vizure, tome se može dodati samo jedna dimenzija, ma koliko pompezna: proročanska. A opet, nije tu bilo nikakvog prorokovanja, nego samo brutalno preciznog seciranja trenutka, i besprekornog označavanja jednog uznapredovalog degenerativnog procesa. Ništa naročito? Okej, nabrojte mi filmove koji daju više.
Saša Belopoljanski, zapravo jedini pravi protagonista Tajvanske kanaste, nije ni mihailovićevski periferijski zgubidan, kamoli „žestoki momak sa vrelog asfalta“ i vesnik jedne koliko sutrašnje morbidne estetike (kaogod Dragan Nikolić dok je bio Mlad i zdrav kao ruža), nego je – mada formalno „ispravan građanin“ – biće lišeno i svojstava i šarma, sasvim nemoguće za gledalačku identifikaciju, beskrajno udaljeno od tople, južnjačke estetike „simpatičnih gubitnika“. Gubitnik, naravno, jeste, štaviše i žrtva, ali „simpatičan“ nipošto. A antipatičan? Pa, jedva. Pre je nepodnošljiv, na način na koji su to znali biti primerci dezorijentisanog poznosocijalističkog ni-tamo-ni-ovamo buntovnika ne samo bez razloga (jer, razloga bi se našlo, još kako), nego bez fokusa i bez bunta. Još od še’setosme je nastojao da se ufokusira, ali nikako da izoštri sliku… Ako zamislite da je preživeo, da se nije bacio sa one zgrade – za šta ionako, realno, nije mogao imati herca – možete ga zamisliti kako koju godinu kasnije galami u prednjim redovima „antibirokratske revolucije“, ili još malo kasnije statira u osnivačkom odboru neke „pašićevske“ ili „svetosavske“ stranke. Do danas bi se sigurno prezivao Hadži-Belopoljanski…
Niko nije mogao da odigra Belopoljanskog osim Borisa Komnenića. To jest, mogao je, ali teško da bismo mi danas pamtili i tu ulogu i taj film. Niko drugi nije mogao da savršeno uhvati i za nas i pred nama oživi, reprodukuje, takoreći filozofski produbljeno i iscrpno elaborira taj portret izdanka socijalističkog građanstva, uverenog u to da mu – samo ako bude sledio osnovna pravila – po naravi stvari pripada neko malecko mesto u raju, pa makar i tako izbušenom i prokišnjavajućem kakav je uveliko bio ovaj naš. Arhitekta hronično bez zaposlenja, žicaroš novca od sopstvene žene, smušeni besposličar sa visokim mišljenjem o sebi u koje odavno ne veruje, uzaludni diler sopstvenih „originalnih umetničkih dela“, muškarac satrvenog libida koji se istovremeno besciljno vuče s nekakvom uzalud napaljenom tinejdžerkom (odnos prikazan na način nezamisliv u današnje neopuritansko doba!), naposletku više naivna nego nevina žrtva mahinacija prepredenih građevinsko-arhitektonsko-urbanističkih macana kojima treba neka nadobudna budala da odgovara umesto njih ako nešto krene po zlu… A oni su, šta drugo nego vesnici novog doba: uskoro će ceo svet biti njihov. Tražite korene „Beograda na vodi“? Nećete ih naći u Kaluđerici, nego u Tajvanskoj kanasti.
A Komnenić je – uz sav zasluženi respekt za odlične male role Brajovića, Poliča, Manojlovića, Bore Todorovića, Nede Arnerić, Semke Bertok i ostalih – takoreći sam glumački izneo ovaj film, kao malo ko malo koji. To je minuciozan jednoipočasovni solo pravo iz budućnosti, ove iz koje ga gledamo, u sitan sat, na mutnoj kopiji.
A godina je bila devetsto osamdeset i peta, godina u kojoj su u Beogradu snimljena dva filma iz kojih je izrasla cela naša sadašnjost: Tajvanska kanasta, Markovićeva, i Jagode u grlu, Karanovićeve, naravno. Pisano je o njima tada pomalo mrzovoljno, koliko se sećam. Ljudi ne vole kad im poturiš nezamusano ogledalo. Ili kad im superiorno tačno odigraš sadašnje i buduće njih, kao Boris Komnenić.
