foto: petar katanić
Nisam gledao Tajvansku kanastu možda i celih trideset i pet godina, otkad je ono igrala premijerno u bioskopima, u godini koja će razdeliti moje osamdesete na dve vrlo nejednake polovine, ali i označiti neka bitna naprsnuća u društvenom i državnom tkivu, to jest u ramu našeg dotadašnjeg življenja. A onda je tragikomedijant slučaj udesio da sam je ulovio, naime Kanastu, pre nekih nedelju dana na jednoj televiziji: musava kopija, užasan ton, ali ogledao sam ceo film ne pomerivši se.
U mom sećanju, bio je to film ciničan, rezonerski, jedak. Pomalo, ako hoćete i mangupski, ali to je već mangupiranje pod vešalima: rezignirano i beznadno. Daleko od popularne – koju godinu kasnije već: populističke – verzije „beogradskog šarma“ koja je baš negde od tih godina intenzivirala prodaju muda za bubrege. Nakon ponovnog gledanja, iz jedne već preiskusne „postistorijske“ vizure, tome se može dodati samo jedna dimenzija, ma koliko pompezna: proročanska. A opet, nije tu bilo nikakvog prorokovanja, nego samo brutalno preciznog seciranja trenutka, i besprekornog označavanja jednog uznapredovalog degenerativnog procesa. Ništa naročito? Okej, nabrojte mi filmove koji daju više.
Saša Belopoljanski, zapravo jedini pravi protagonista Tajvanske kanaste, nije ni mihailovićevski periferijski zgubidan, kamoli „žestoki momak sa vrelog asfalta“ i vesnik jedne koliko sutrašnje morbidne estetike (kaogod Dragan Nikolić dok je bio Mlad i zdrav kao ruža), nego je – mada formalno „ispravan građanin“ – biće lišeno i svojstava i šarma, sasvim nemoguće za gledalačku identifikaciju, beskrajno udaljeno od tople, južnjačke estetike „simpatičnih gubitnika“. Gubitnik, naravno, jeste, štaviše i žrtva, ali „simpatičan“ nipošto. A antipatičan? Pa, jedva. Pre je nepodnošljiv, na način na koji su to znali biti primerci dezorijentisanog poznosocijalističkog ni-tamo-ni-ovamo buntovnika ne samo bez razloga (jer, razloga bi se našlo, još kako), nego bez fokusa i bez bunta. Još od še’setosme je nastojao da se ufokusira, ali nikako da izoštri sliku… Ako zamislite da je preživeo, da se nije bacio sa one zgrade – za šta ionako, realno, nije mogao imati herca – možete ga zamisliti kako koju godinu kasnije galami u prednjim redovima „antibirokratske revolucije“, ili još malo kasnije statira u osnivačkom odboru neke „pašićevske“ ili „svetosavske“ stranke. Do danas bi se sigurno prezivao Hadži-Belopoljanski…
Niko nije mogao da odigra Belopoljanskog osim Borisa Komnenića. To jest, mogao je, ali teško da bismo mi danas pamtili i tu ulogu i taj film. Niko drugi nije mogao da savršeno uhvati i za nas i pred nama oživi, reprodukuje, takoreći filozofski produbljeno i iscrpno elaborira taj portret izdanka socijalističkog građanstva, uverenog u to da mu – samo ako bude sledio osnovna pravila – po naravi stvari pripada neko malecko mesto u raju, pa makar i tako izbušenom i prokišnjavajućem kakav je uveliko bio ovaj naš. Arhitekta hronično bez zaposlenja, žicaroš novca od sopstvene žene, smušeni besposličar sa visokim mišljenjem o sebi u koje odavno ne veruje, uzaludni diler sopstvenih „originalnih umetničkih dela“, muškarac satrvenog libida koji se istovremeno besciljno vuče s nekakvom uzalud napaljenom tinejdžerkom (odnos prikazan na način nezamisliv u današnje neopuritansko doba!), naposletku više naivna nego nevina žrtva mahinacija prepredenih građevinsko-arhitektonsko-urbanističkih macana kojima treba neka nadobudna budala da odgovara umesto njih ako nešto krene po zlu… A oni su, šta drugo nego vesnici novog doba: uskoro će ceo svet biti njihov. Tražite korene „Beograda na vodi“? Nećete ih naći u Kaluđerici, nego u Tajvanskoj kanasti.
A Komnenić je – uz sav zasluženi respekt za odlične male role Brajovića, Poliča, Manojlovića, Bore Todorovića, Nede Arnerić, Semke Bertok i ostalih – takoreći sam glumački izneo ovaj film, kao malo ko malo koji. To je minuciozan jednoipočasovni solo pravo iz budućnosti, ove iz koje ga gledamo, u sitan sat, na mutnoj kopiji.
A godina je bila devetsto osamdeset i peta, godina u kojoj su u Beogradu snimljena dva filma iz kojih je izrasla cela naša sadašnjost: Tajvanska kanasta, Markovićeva, i Jagode u grlu, Karanovićeve, naravno. Pisano je o njima tada pomalo mrzovoljno, koliko se sećam. Ljudi ne vole kad im poturiš nezamusano ogledalo. Ili kad im superiorno tačno odigraš sadašnje i buduće njih, kao Boris Komnenić.
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
