Proteklu nedelju u Srbiji obeležilo je u medijskom i političkom smislu – aktivno durenje. Još se čekaju zvanični rezultati RRK-a (u Crnoj Gori) da bi gledaoci čuli mišljenje nečega što se zove „Zvanični Beograd„. Evo u utorak dolazi predsednik Filip Vujanović, valjda poslednji put „nako“, pre zvaničnog osamostaljivanja. Slična napetost, gotovo porodične prirode, mogla se osetiti prilikom susreta Vojislava Koštunice (sa brojem deset na dresu plavih lavova – javi se Koštun – srce na teren) sa reprezentacijom Nečega i selektorom Petkovićem. Ilija je nadahnuto izgovorio istorijsku rečenicu, gastarbajterski zen: „Mi za par dana idemo u Nemačku…“, dok je Vojislav apostrofirao nešto što se zove zajedništvo u nečemu što se zove naša situacija itd. Nikako da se izgovori ime firme, kao kad se na slavi prećutkuje kad neko od familije zaglavi u zatvor, ili se evidentno švaleriše. Postoji i eufemizam za raspad zajednice koji glasi – evo ovo sa Crnom Gorom.
Drugi logički model koji se iz politike prelio u medije jeste – Princip automatizma. Ova zanimljiva floskula dosta govori o ovdašnjem mentalitetu, poimanju organizacije društva i države. Elem, prema automatizmu, sve dobro, ili sva dobra, pripašće novorođenoj Srbiji kao sukcesoru Jugoslavije u prvom, a zatim zajednice SCG u drugom kolenu. Po automatizmu Srbija je postala jedino međunarodno priznato Babino Unuče SFRJ. Princip automatizma ima još jednu lepotu duboko ukorenjenu u biću srpskog naroda. On ne podrazumeva baš nikakvu aktivnost, jer se stvari odigravaju same od sebe, uvek i samo u našu korist. Ovaj princip prvi je definisao, ako dobro pamtim, ministar Naumov, objašnjavajući jednom prilikom razloge za poskupljenje električne energije i naftnih derivata. Poskupljenje će se desiti kad bude objavljeno u „Službenom glasniku“ (Naša reč je Zakon) – po automatizmu! Jedini trud, ili napor koji treba da uložimo, jeste da nabavimo papir i boju za „Službeni„, a ostali problemi – rešiće se!
Informativni programi gotovo svih televizija imaju ozbiljan problem kada se bave Crnom Gorom, jer konačnih rezultata nema, a osim aktivnog durenja vlasti imamo pojedinačne TV kamikaze iz Pokreta za Evropsku Zajedničku državu. U pitanju su tri asa – Bećković, Crnčević i Tadić senior (za sada samo u pismenoj formi). Iz sopštenja i TV nastupa jasno je da je reč o ličnim reagovanjima, svojevrsnoj TV pošti, odjecima i reagovanjima dovedenih do nivoa SANU-a. Bećković se pojavio u Dnevniku RTS-a, izgovorivši stih – na končiću pola promila zasniva se nezavisnost države Đukanović Mila! Govorio je o Neverendumu i Neferendumu, inspirišući verovatno širom srpskih zemalja nebrojene stihoklepce. Ova umetnička tehnika stvorila je bisere poput „Kurve del Ponte“, „Solane i krečane“, „Pripadnika kontakt grupe (dopiši sam) u dupe“. U Hrvatskoj je taj narodni poetski barbarogenij iznjedrio stihove posvećene Anti Gotovini – hrvatsko cvijeće izdalo te eurosmeće!
Istom brzinom, na TV Stankomu gospodin Crnčević je u najboljem maniru TV manijaka, uz pivo i pljugu, stavljao tačku na sve! Kako je to super kada ti neko dozvoli da oblepiš novinama zidove, kao odlepio si načisto, pa si iskulirao, zapalio cigaru, načeo pivce i pričaš sa televizorom. Priznajem, zavidim mu.
Dok se stvari odigravaju automatski, kod nas se prave humoristički programi gde Vlast zaj…va građane. To se zove „Nemoguća misija“ i emituje se na Pinku. U poslednjoj emisiji je „žrtva“ bila Neda Ukraden, pevačica, ali i vlasnica ugostiteljskog objekta Star. Kakvo zezanje, da pukneš od smeha, kao došao joj inspektor iz finansijske policije i zatvorio kafić jer nije dobio fiskalni račun. To joj se dešava već treći put, plene joj inventar i 30 dana ključ u bravu. Ona se nešto batrga, plače žena, traži vezu, maltretira je mafija što ne dozvoljava da se diluje droga u kafiću, prebili joj gosta jer je navodno pričao crnogorski, da pukneš od smeha, a? Zezaju je što je izbeglaja, što je poznata, što znaju da će da plaća rekete i kazne, što nema sponzora, jer će da zaradi pevanjem pa da plati, kidanje a? Kod nas svaka skrivena kamera otkrije u kakvoj konfuziji živimo i kako funkcioniše ovaj trenutni državni provizorijum. E, kad se tako izređaju na „žrtvi“ onda se slikaju za novine, pokidaju se od smejanja, vraćamo se u bajku, ili na bilborde – ko drug Tito. Po automatizmu.
