Terminator 3 je jedan od onih filmova od kojih se ne očekuje mnogo, osim na blagajnama. Radi se o trećem (uh!) nastavku, prošlo je dosta godina od prvog (19), a i od drugog dela (12), saznali smo da u filmu nema dvoje ključnih glumaca iz prethodnog – Linde Hamilton (Sara Konor, koja se u ovom filmu samo pominje) i Edvarda Furlonga (Džon Konor, koga u ovom filmu glumi Nik Stal, jer su Furlonga producenti navodno zamenili zbog „problema sa drogom“), a najveća promena koja je pretila da unapred diskvalifikuje film je činjenica da ga nije režirao Džejms Kameron.
Početak Terminatora 3 potrošen je na vešto realizovanu, ali nezanimljivu sekvencu beskonačnog demoliranja svega i svačega, jurnjave vatrogasnog kamiona i krana (valjda obična vozila već smaraju), kao i ne baš duhovite citate, pa i parodiju scena iz prethodnih delova. Na sreću, taj „šaljivi“ trend se brzo gubi i film postaje ono što Terminator i treba da bude: ozbiljan, opasan i neizlečivo pesimističan.
Problem na kom mnogi nastavci propadaju – logika i doslednost priče i ideje, u Terminatoru 3 su uglavnom očuvane. Ono u čemu je Terminator 2 – Sudnji Dan, bio izvanredan primer scenarističko-rediteljske preciznosti i doslednosti unutrašnjoj logici filma i ovde je prilično održano. Pitanje da li sami krojimo sopstvenu sudbinu ili je to nešto na šta ne možemo da utičemo i već je predodoređeno, ostaje tema i ovog nastavka, i rešava se kako na ljudskom tako i na „mašinskom“ nivou, ali opet objašnjeno i scenaristički dosledno opravdano. Dosta uspešno rešeno je i hronološko povezivanje sadašnjosti i budućnosti iz Konorovih noćnih mora (pojavljivanje prvih modela borbenih robota u vojnom istraživačkom centru).
Promena u odnosu na prethodne nastavke je preterano naoružavanje zle super-kiborguše TX, koju otelotvoruje Kristijana Loken. Ona ne samo da skače, trči, bije i masakrira sve pred sobom, već može i da daljinski upravlja drugim mašinama, baca plamen, analizira DNA, ali ima i bizarne super moći kao što su instant povećavanje grudi ili pretvaranje ruke u šrafciger ili cirkularnu testeru, a uz to u filmu progovori ukupno dve i po rečenice, što je sve u svemu čini idealnom srpskom snajkom. Terminator je zato odličan: pomalo ranjiv (ipak je „stariji model“), cinično duhovit, tragičan u svojoj odanosti. Takođe se mora primetiti neverovatna očuvanost Arnolda Švarcenegera. Iako šminka, decenije treninga, a verovatno i vešta hirurška ruka imaju svoj udeo, izgled Terminatora je gotovo nepromenjen i to je za svaku pohvalu. Džon Konor ima prilično pesimizma, neprilagođenosti i simpatično-delikventskog duha.To se na žalost ne može reći za lik Kejt Bruster koju igra Kler Dejns.Ona nema ono što čini Saru i Džona Konora posebnim – (pod)svest o sudbinskoj neizbežnosti, gorko iskustvo prošlosti, mračnu vizuju budućnosti. Umesto toga, ona je šematizovana na ženski lik tipa „ne znam šta me snašlo – kukam i pokušavam da bežim – gle, umem da pucam – ipak mi se sviđa slatki delikvent. Upravo su žene-borci jedna od tajni uspeha prethodna dva Terminatora, ali i ostalih filmova njihovog tvorca, Džejmsa Kamerona. Likovi kao Sara Konor iz Terminatora 1 i 2, Rouz iz Titanika, Lindzi iz Ambisa ili poručnik Ripli iz Osmog putnika 2 – su arhetipske žene-majke koje se bore i uvek uspevaju da prežive, predstavljajući trijumf ljudskog nagona za životom nad svim prirodnim, neprirodnim i natprirodnim nedaćama. Ovde, imamo mašinu u estradnom crvenom kožnom kompletu i na štikletinama s jedne, i bezličnu prosečnu devojku sa druge, što je nedovoljno za istinski zanimljiv sukob.
Izvesna promena u odnosu na prethodnike je i duh post-11. septembarske Amerike. Za početak, tu je iscepana američka zastava štono se ponosno vije nad glavom Džona Konora, vođe sveg čovečanstva u borbi protiv mašina. Suptilniji i pametniji načini da se izrazi tuga zbog „tragedije koja se nije mogla sprečiti“ i istrajnost da se borba nastavi, iskorišćeni su u završnici filma.
Film kao celina, na kraju ostavlja utisak izvesne nedorečenosti. Da li je u pitanju otvaranje prostora za još jedan nastavak (koji će međutim morati ekstremno da se razlikuje od svih prethodinih delova, ako se iole prate logika i hronologija), ili filmu jednostavno nedostaje Džejms Kameron? Upravo on je pored Stivena Spilberga, Ridlija Skota ili Denisa Finčera, primer savršene kombinacije izrazito autorskog pristupa i ekstremno komercijalnog žanra praćenog ogromnim budžetom. Reditelj Džonatan Mostou ipak nije dostigao takav nivo i zato Terminatoru 3 upravo nedostaje taj „ljudski faktor“ i životnost koji filmove kakvi su Osmi putnik, E.T. ili Terminator 2 razlikuje od svih ostalih holivudskih spektakala sa svemircima, jurnjavom & pucnjavom.
Ipak, u konkurenciji raznoraznih nastavaka (čiji ni prvi delovi često nisu bili vredni pomena), Pobuna mašina je vrlo solidan bioskopski film, koji uz to svojim retropesimizmom na čudan način budi u gledaocu optimizam, ako ni u šta drugo, onda u to da dok god je Arni Švarceneger u formi, Holivud možda ipak neće potpuno propasti.
