Aprilski susreti u blokadnom SKC-u: Da li je ovo najbolja izložba u gradu?

Urinirali su u fabrici WC šolja koja je propala privatizacijom, crtali su žiletom po leđima, umetnost prikazali kroz penise, puštali su šum sa dronova samoubica ukrajinskih i ruskih ložača na rat, ali su prikupljali i odbijenice ljudi za poslove i pravili lekove za lakše podnošenje umetničke scene.

Ovo su samo neki od radova koje studenti predstavljaju publici u blokiranom SKC-u, tokom „Aprilskih susreta”. Dominira kritički osvrt prema krizi u društvu, u kojem mladi već mesecima blokiraju fakultete u vapaju za prava u zemlji, ali i egzistencijalni problemi – odbijanje, medijski voajerizam, paranoja…

„Kroz decenije, problemi i pitanja koje obrađuju konceptualni umetnici su se promenili, ali smo mi želeli da nastavimo tradiciju ‘Aprilskih susreta’ na neki sopstveni način”, kaže za „Vreme” Đorđe Tufegdžić, umetnik koji je bio član radne grupe za Program festivala.

Šta su „Aprilski susreti”

„Aprilski susreti” postoje još od sedamdesetih godina prošlog veka, kada je SKC prvi put stvarno bio studentski. Tako je osmišljen festival novih, proširenih medija, pa su priliku dobili performans, video umetnost, instalacija, digitalna umetnost… U tadašnjem socijalizmu, važio je kao mesto gde su mladi umetnici u nastajanju mogli da eksperimentišu sa vizuelnim izražavanjima, kritikuju tradicionalne koncepte, što u umetnosti, što u politici i okupe avangardu cele Jugoslavije. Tu su izlagali i Marina Abramović i Raša Todosijević, koji su poznati i neumetničkoj publici.

Iako se festival nastavio i nakon što je SKC oduzet studentima i postao uporište za političke malverzacije, susreti su nakon osamdesetih bili samo blagi prizvuk onih prvobitnih, a na njih su najmanje dolazili mladi, kojima bi i trebalo da budu namenjeni. 

„Sve je to bilo organizovano, ali nije bilo namenjeno studentskoj zajednici, niko nije imao pristup SKC-u i nismo dolazili ni na jedan događaj”, kaže jedna od umetnica.

Sada, kada je SKC ponovo studentski, grupa od nekoliko umetnika, koji su bili i deo radne grupe za Program festivala, govorila je za „Vreme”, zašto su im bitni „Aprilski susreti” i reporterku provela kroz celokupnu postavu.

Bez konkursa

U SKC ne može svako da uđe. Iako je festival otvoren za posetioce od 18 časova, pre podne su tu studenti koji ga čuvaju, ali i umetnici koji na njemu izlažu. Kažu da nije bilo konkursa za festival.

„Nismo hteli da ograničimo ljude konkursom jer nismo želeli nikoga da odbijemo. Tako bismo sebe stavili u situaciju da budemo i mi institucija koja odbija nekoga, kao što su nas nebrojeno puta”, govori jedna od umetnica. „Saradnje su nastale spontano, razgovarali smo sa kolegama sa drugih univerziteta, iz regiona, a imamo i strane izlagače. Ima najmanje 30 učesnika.”

Drugi umetnik, student sa Likovne akademije, kaže da, posle svih tih odbijenica, mladi stvaraoci u Srbiji teško da mogu da dobiju prostor u kojem mogu da se iskažu. On sam nije ni sanjao da će moći da stvara i izlaže u SKC-u, a dodaje i da je to, pre studentskih blokada, bilo nemoguće, iako ova ustanova u svom nazivu upravo ima reč student.

Leva mutacija 

Na Plenumu su izglasali da mediji ne smeju da snimaju niti fotografišu na festivalu, pa su fotografije za ovaj tekst preuzete od samih umetnika. Na pitanje da li su „Aprilski susreti” levičarski pristup umetnosti, jer je festival imao svoj pik tokom socijalizma, umetnik Ivanja Todorović kaže da „ne razume pitanje”, ali njegov kolega dodaje da su njihove starije kolege tada upravo kritikovale politički poredak, ali da „sigurno nisu ni desno”. Složili su se da su studenti odlučili da festival nastave kao neku vrstu „leve mutacije”.

Šta im kažu upravo te starije kolege, koje su nekada izlagale?

„Obično dolaze ljudi koji se razumeju u umetnost i program, dobili smo baš pozitivne komentare – među njima su da smo najbolja izložba u gradu poslednjih godina”, kaže umetnica Ana Stojković.

Politika u umetnosti i paranoja

Oni stvaraju i rade u doba kolektivne krize u društvu, a svi se slažu da je umetnički pristup  uvek politički. Zato je tu i rad njihovog kolege Save Nikolića, koji je u šizofrenoj sobi izložio materijal pronađen na internetu, koji objavljuje čovek koji misli da ga BIA prati i da je on žrtva programa za kontrolu uma i puštanja filmova u mozak.

„Svi smo malo otišli u tom smeru za ovih nekoliko meseci, svi koji smo uključeni u studentski pokret smo malo paranoični, pa saosećamo sa njim”, kaže jedan od prisutnih.

Na pitanje, da li se tako osećaju i kada čitaju šta o njima pišu tabloidi, odgovaraju da se „više osećaju kao da su ti mediji ludi”.

„Ipak, kada se dešavaju realne stvari, kada napadaju studente, onda i mi postajemo paranoični”, dodaje student-umetnik.

Šta sve još može da se vidi i oseti

Ispred SKC-a posetioce već dočekuje nekoliko velikih bilborda sivila. To je onaj karakteristični sneg šuma sa ekrana. Prikazana su tri skrinšota snega, odnosno gubitka signala sa ukrajinskih i ruskih dronova samoubica, koji su preuzeti sa sajtova ruskih i ukrajinskih ložača na rat.

Materijal koji snimaju dronovi oni koriste kao zabavni materijal na internetu za film ili pornić, pa prodaju smrt kao proizvod.

U jednoj od galerija su i brojni lekovi – za podnošenje tašnine kod umetnika, urednika i donosilaca odluka, za odbijanje, ali i za bolje razumevanje filozofije.

Kada se uđe u prvu galeriju, u jednom kutu je starinska polica sa 190 nabacanih papira. To su sve odbijenice za različite naučne skupove, konferencije, stipendije, razmene, ali i poslove koje su im ljudi slali.

Ideja sa instalacijom je nastala slučajno i spontano, jer je autorka, koja se predstavlja inicijalima VP, prošle godine skupljala 50 stranica prijave za jednu stipendiju koju nije dobila i kaže da joj je od toga ostala trauma, pa je ovo jedan vid grupne terapije.Tu je i jedan beli papir, to je odbijenica koju je i štampač odbio.

Oni koji do 26. aprila posete festival u SKC-u, možda će u narednim decenijama moći da kažu da su bili deo neke nove istorije ove studentske ustanove.