Andrićev potrošni materijal

Književni opus Ive Andrića, obiman i raznovrstan, duboko je ukorenjen u beleškama, promišljanjima i fragmentima koje je marljivo ispisivao tokom života i stvaranja. Više od šezdeset beležnica, blokova, svesaka i različitih teftera predstavljaju riznicu misli, umetničkih traganja i izvanredno svedočanstvo za praćenje evolucije njegovog jedinstvenog stila.

Upravo objavljena knjiga Mi ne živimo, mi smo život (Vukotić media) pruža uvid u šest najranijih piščevih beležnica i rukopisnih snopova – koje su se selile iz džepa njegovog studentskog kaputa, zatvoreničke košulje, diplomatskog fraka i na koncu iz radnog stola u ostavinsku rukopisnu riznicu – svedočeći o različitim fazama piščevog života i delanja. Ujedno, beleške donose jedinstven pogled u intimni svet osetljivog čoveka i velikog umetnika reči, kao i uvid u lični i umetnički razvoj i tegobnost piščevih egzistencijalističkih dvojenja, stvaralačke skepse, unutrašnje identitetske borbe.

Andrićevo ispisivanje beležnica izvire iz uobičajenog manira pisaca da tokom mnogostrukog i viševrsnog književnog rada vodi jednu vrstu dnevnika o umetničkom stvaranju, o čitanju drugih autora i dijalogu sa njima, uz beleženje planova i skica za svoje zamisli, autobiografskih zapisa putopisnih i memoarskih crta, sentenci, narodnih mudrosti, različitim refleksijama sa odrazima lične metafizike i filozofije, lirskim zapisima, ostavljajući samosvojno svedočanstvo o menama u umetničkom biću na književnom putu i o sebi kao čoveku u svetu. Andrić je razvio duboku, organsku vezu sa svojim beležnicama – “čitanje bez beleženja je kao čitanje na jedno oko”, isticao je – videći ih kao neophodno pomagalo u čitalačkom promišljanju.

“U beležnicama je moj potrošni materijal, ja se odatle snabdevam kad god mi šta zatreba. Taj torbak nikad ne sme biti prazan, jer ja mnogo čitam, a sporo pišem”, rekao je Andrić kao zreli pisac na koncu svog književnog rada otkrivajući i deo suštine svog stvaralačkog procesa. Za velikoga pisca beležnice su predstavljale živi organizam njegove misli, nepresušni izvor inspiracije iz kojeg je crpeo ideje, zapažanja i fragmente za svoja dela.

...

Iz prve dve – Malog notesa šarenih korica (1915–1917) i Bloka smeđe boje (1917–1918) – generišu se piščevi meditativni prvenci Ex Ponto (1918) i Nemiri (1920), koji otkrivaju stvaralačke početke i svedoče o njegovom preobražavanju iz političkog zatočenika bez budućnosti u strastvenog čitaoca, pesnika i pisca pred kojim se otvaraju široki književni bulevari. Zapisi – Marselj, Nica, Ženeva (1927–1931), Mali notes–blok (1929–1930), Notes bordo korica i Zapisi – Beograd, Ženeva, Berlin (1937–1939) predstavljaju stranice na kojima Andrić, član Srpske kraljevske akademije, ugledni pripovedač sa tri objavljene zbirke pripovedaka u Srpskoj književnoj zadruzi, nagrađivan i odlikovan pisac i diplomata, ostvareni intelektualac i svetski čovek, ne napuštajući introspekciju i prozne meditacije, slaže početne lirsko-ispovedne zapise za Znakove pored puta, započete 1925. godine. Iz tih beležnica pomalja se njegova “lirska ispovest” i “jedna vrsta lirskog dnevnika”, kako je posvedočio, delo sa najdužom genezom i zrenjem koje nije završio za života i koje je pisao “onda kad nije mogao a da to ne radi, kad ga prsti zasvrbe i kad oseti potrebu da se poveri drugima”.

...

Beležnice u koje je Andrić ispisivao fragmente “zbrda-zdola, bez pozadine i ambijenta”, nižući tako unutrašnje, duševne simbole, pored zapisa koje će uneti u Prvu knjigu Znakova pored puta (završio je 17. marta 1968), čuvaju i one koje nije želeo da predstavi javnosti, kao odveć lične, ili njihove prve, dnevničke verzije, nedovoljno odmaknute od njegovog bića. “Ja sam (veoma) lako ranjiv, ali besmrtan”, beleži još uvek mlad pisac u Nici 26. avgusta 1930. Zapis (bez priloga u zagradi) uneće docnije na početak Prve knjige Znakova, uz dopunu – “kaže glavni junak”. Intimistički iskaz “Ja sam nezadovoljan, nesrećan, što se bar dva puta u jednom danu ne dešava čudo”, nastao u Ženevi 12. juna 1930, Andrić će docnije preoblikovati u neličan, univerzalniji, sa početkom “Čovek je nezadovoljan, nesrećan […]”. Beležnice stoga imaju dvostruku vrednost: donose nove podatke o životnom, stvaralačkom i poetičkom kontekstu u kojem su nastajali Znakovi pored puta i pružaju neposredni uvid u piščeve redakcije. Tako vidimo sve faze promena zapisa, od izvornog do “poslednje ruke”, pratimo put kako se dnevnički tekst pretvara u meditativni i stičemo uvid u skupinu vrlo intimnih i stoga odbačenih zabeleški koje su ostale u piščevim dnevničkim notesima. S pogledom na to, piščeve radne sveske predstavljaju jednu vrstu primarne tekstualne posteljice i značajno zaleđe za celovito razumevanje filigranske složenosti Znakova pored puta u svim njegovim tematskim slojevima.

Uz to, beležnice nas uvode u svet rađanja prve zamisli za roman Na Drini ćuprija (1945), zabeležene petnaest godina pre nastanka toga remek-dela, u trenutke dok baca na papir ideje i namisli za Travničku hroniku za koju pomno prikuplja građu od sredine 1920-ih godina, dok beleži (polu)rečenice za pojedine pripovetke i eseje, dok zapisuje stihove brzim rukopisom hvatajući svežu lirsku misao, nikada ne prestajući da se ogleda i u poeziji.

Do sada je Andrićev beležnički opus delimično objavljen. U sedamnaestom, poslednjem, tomu piščevih Sabranih dela iz 1981. godine – Sveske – odnosno osamnaestom tomu Sabranih dela u 20 knjiga iz 2011 – Sveske. Dnevnici – publikovan je izbor zapisa iz jedanaest beležnica i jednog rukopisnog snopa. Od 2001. godine, u godišnjaku Sveske Zadužbine Ive Andrića, nastavljeno je izdavanje piščevih beležnica, od najranijih pa redom, sa naučno-kritičkim aparatom.

Stoga ova knjiga predstavlja poseban događaj u proučavanju i predstavljanju Andrićevog dela jer su posle više od četiri decenije, u okviru jedne knjige, pred čitaocem gotovo nepoznate Andrićeve beležnice. Ti dragoceni rani zapisi, na jedan način zanemareni u izdanjima Sabranih dela, sada pružaju portret Andrića kao ranjivog čoveka i umetnika ispunjenog sumnjama i samoposmatranjima, u suprotnosti sa načinom na koji ga je nova Jugoslavija kasnije predstavljala. Rane beležnice, ispisivane slobodno i bez prećutkivanja, pokazuju nam da Andrić nije bio samo posmatrač istorije, već i njen aktivni deo.

Knjiga u kojoj su okupljene ne donosi tek hronologiju događaja, već i emocionalni i vremenski okvir složenog i dubokog života umetnika u burnim istorijskim prilikama. Kroz sve te slojeve provlači se duboka dihotomija: buka istorije i nasušna potreba za tišinom u kojoj se kroz piščevo čitanje dela velikih mislilaca i pisaca pomalja i stvara njegov lični umetnički izraz. Reči su za pisca sredstvo da se obuhvati svet i uhvati svaka njegova kretnja u oknu događanja, ali istovremeno i prostor gde se skriva ono još uvek neizrečeno.

U Andrićevim zapisima, tišina nije samo odsustvo zvuka, već složen umetnički, emotivan i misaon prostor. To je dimenzija u kojoj pisac, kroz unutrašnji dijalog sa velikim umetnicima reči i interni razgovor sa samim sobom, razrešava nemire, slutnje, ali i pitanja iz svakodnevnog života. Dok poslednje stranice šeste beležnice u ovoj knjizi ispisuje kao visoki činovnik i diplomatski predstavnik Kraljevine Srba i ostalih naroda, pred njega se polako i potmulo postavljalo novo doba socijalističke države, koja će biti zasnovana na prekim sudovima i logorima za neistomišljenike. Tako će buduća narodna federacija primorati toga homo diplomaticus-a i njegov stvaralački genij na oštra i suptilna meandriranja homo politicus-a. Bivši austrugarski đak i student, sa doktoratom stečenim na univerzitetu u jednom od gradova pale Monarhije zbog čijeg pada je tamnovao, diplomata Kraljevine Jugoslavije za čije rađanje je zdušno i revolucionarno delovao, postaće najugledniji pisac svetskoga glasa iz države o kojoj nije ni sanjao.

Zbog svih unutrašnjih nepomirljivosti i buke istorije uroniće još dublje u tišinu postavljajući između sebe, svetine i ideologija svoje grandiozno delo od pet romana, tri stotine pripovedaka i eseja i više od hiljadu i trista meditativnih zapisa. Iščitavanjem beležnica dobija se prilika za upoznavanje još jednog drugačijeg, ranjivijeg i intimnijeg Andrićevog lica.