Anđeli, demoni i krik iz domovine

Nema više Dženis,
umro Elvis Prisli,
umiru lagano zvezde rock’n’rolla,
tek kad neko umre o njemu se misli,
započinje opšta rasprodaja bola.
O njemu se tada govori i piše,
pokojniku slavnom naglo skače cena
i svako se trudi da zaradi više,
lešinari trče po svoj deo plena.

Rasprodaja bola, Riblja čorba 1979.

Pesnici su retko kad anđeli; za života svakako ne. Iako je u svojoj najproslavljenijoj pesmi zazivao anđela, nije to bio ni Bora Đorđević. A pesnik je svakako bio. Onoliko dobar koliko je to dopuštao njegov ogroman, mada trajno nepočešljan talenat, i onoliko loš koliko je to ponekad sebi dozvoljavao da bude. Možda mu se moglo, a možda nije mogao drugačije. Najbolji kada je ranjen i ranjiv, najslabiji onda kada peva u ime nečega što nije on sam, ali čemu je mislio da je dužan da pripada. Po svaku cenu, ko god na kraju bio onaj ko će morati da je plati.

A pesnik ne bi smeo nikome osim samom sebi da ispostavlja ceh. Nemoguće je da to Bora nije znao. O tome svedoči svaki njegov dobar i jedinstven stih, svaki preliv u njegovom hrapavom glasu antiromantičnog trubadura.

foto: tanjug / dušan aničić

U zemlji radnika i seljaka na brdovitom Balkanu, gde niko nije ozbiljno shvatao tzv. rokere, a rokeri su taman bili počeli da preozbiljno shvataju sami sebe, Bora je bio valjda prvi “drekavac i čupavac” kojem su oni otužni stariji muškarci u sivim odelima, mučenici prostate i m-učitelji prostote, priznali status pesnika. Pardon: književnika. Pesnik nije status, to je pozvanje. I Boru je, srećnog i polaskanog, učlanilo u Udruženje književnika Srbije – taman kada su nacionalisti u njemu preuzeli dominaciju – što je on, dolazeći iz jedne prezrene supkulture, doživeo kao počast, mada je time on učinio beskrajno više za njih nego oni za njega. I svoje opsesije i demone lirika i pesnika počeo da usitnjuje za njihove prostačke opsesije, poverovavši im da su i njegove, ili da bi to morale biti, ako mu je već sa nadležnog mesta priznato i oštambiljeno da je Pravi Srpski Književnik. Tako je opakim fantazijama nedarovitih podario dar i glas. Na njihovu sreću, on to neće razumeti ni tada, ni bilo kada kasnije.

A Riblja čorba je negde taman do tada snimila sve najvažnije albume, Bora je napisao skoro sve važne pesme koje su njegovom daru dosuđene, Bajaga je odavno otišao svojim putem – što će se pokazati jednim od najdalekovitijih poteza otkad se u ovim krajevima sviraju gitare uključene u struju – i sve je polako postajalo jedna sredovečno-tezgaroška rutina, a Bora sve više ličio na kinesku kopiju sebe, na raspričanog vicmahera za ekipu sa jeftinijim ulaznicama, onu koja će anticipirati ili prosto omogućiti poetiku “Kursadžija”. Dobro, biće to u nekoj dalekoj, nesanjanoj budućnosti. Koja je morala doći, jer su skoro svi vodili ka njoj. Sve sa Borom, ne sumnjajte.

Ali, mnogo pre tužnog trećeg čina, dogodio se početak, promena naizgled niotkuda. Riblja će se čorba pojaviti nekako pred Titovo ljubljansko bolovanje i opštejugoslovensku smrt, i u godinama presporog izdisanja jalovog i dosadnog, depresivno provincijalnog rokenrola koji je bio prirodni saundtrek memljivih i dremljivih SFRJ sedamdesetih (s retkim izuzecima kao što je bio Buldožer i… mora da je bio još neko?!), a pred eksploziju panka i Novog talasa, kao prvih istinskih Događaja na tom planu “ikada”. Riblja čorba je možda formalno-stilski mogla da podseti na derivat onog prvog, ali po drčnosti i stavu mnogo je bila bliža ovom potonjem, a da zapravo nije pripadala ni ovamo ni onamo.

To što je, sa odmicanjem osamdesetih, postajala sve neposrednije politična, zapravo je Čorbi takođe davalo svojevrsni “pankerski” kredit koji ni po čemu drugom ne bi ni imala ni tražila. To što je ta političnost u jednom trenutku otišla na potpunu stranputicu, drugi je par rukava. Ali je na ovom mestu možda zanimljivije spomenuti nešto drugo, jer naši rokenrol hagiografi o tome nikada ne govore; toliko nikada da to ne može da liči na slučajan previd.

Bora je, naime, u tragične “godine raspleta” ušao kao zoon politikon i u njima jasno izabrao stranu, podlegavši zavodljivoj iluziji da je njegova i da je dobra – ili bar da je samo njegova; da, bilo bi bolje i za njega i za sve da nije. Ali, šta je bilo s druge strane jednog estetsko-generacijskog zida? Koliko smo samo puta slušali i čitali kmezave lamentacije prvaka i baštinika jugoslovenske, a naročito beogradske pank-novotalaštine, svih tih paket aranžmana, artističkih radnih akcija i ostalog, kako je njima bilo sve baš tako lepo u to vreme i kako pooojma niiiisu iiiimali da su rat i krvavi raspad zemlje doslovno od sutra na repertoaru? Pa jeeebote, nama ništa nisu javili… U kakvom su mehuru od površinske dekadencije dveju i po prestoničkih ulica, klubova i kafana ti ljudi proživeli svoje potencijalno najkreativnije godine? Dok su se doslovno dve-tri zgrade od njih – ne baš u nekoj naročitoj tajnosti – kuvali ratovi, oni su po salonskim stanovima “kuvali” ono što se vari na kašičicu pod plamenom upaljača, verujući ne čak ni da su iznad situacije, nego da nikakve situacije ni nema! A kad je đavo već došao po svoje, i to s kamatama, i kad je za sve bilo kasno, odjednom šok i veverica – phuuu, vidi sranja, kad puzim ne mogu da guzim… Stvaarno? Smor, jebote.

foto: miloš milivojević / tanjug

Bora sebi nije mogao da dozvoli taj luksuz ako ništa drugo onda zato što se sojuzio s onima koji su učinili sve što su mogli da do Situacije dođe. I to je činio dosledno od samog početka pa do kraja, darujući glas ne samo gorima od sebe, nego gorima od najgorih. Bilo je to njegovo prokletstvo, ali i njegov izbor odraslog i treznog čoveka. Mučno je slušati kako ga sada narikače – braneći zapravo neke svoje životne petljavine, a ne njegove – patronizuju i pričaju kako naš Bora, lakomisleni pesnik-dečak, sve to “nije mislio ozbiljno”. To su, međutim, ozbiljne mistifikacije. Nije mu se to omaklo slučajno i uzgred u nekom kafanskom pijanstvu, nego je to bilo nešto u šta je poverovao kao u važan deo svog identiteta i svojih uverenja i i pri čemu je ostao. Zašto je danas odjednom tako strašna jeres da se to kaže? Zato što je čovek umro? S obzirom na to da će svako živ jednom umreti, najbolje je onda ni o kome nikada ne govoriti ništa kritički, jer će mu jednom izrasti anđeoska krila, a ti bi mogao biti zasut katranom i perjem. Dok se i sam ne zaanđeliš…

Šta pesnik nagaravljenog perja, nakon svega čime je počastio, ali i čime je možda ojadio bilo sebe bilo druge, znači svakome od nas koji smo, između ostalih, poneli i njegove pesme u vlastitom neodbacivom prtljagu odrastanja? Na to svako može jedino sam za sebe da odgovori, i u principu nema neispravnih i netačnih odgovora, ako su iskreni. To podrazumeva i to da se iza njih ne diluje neka politikantska agenda u kojoj bi preminuli pesnik trebalo da posluži kao priručno sredstvo za ispiranje biografije ili neku drugu formu grebanja o sadržaj ostavinske rasprave bilo koga iz tipično naglo namnožene Ožalošćene porodice.

I za mene bi, naravno, Bora mogao da bude toliko toga, i bio je, i biće. I pesnik nekih davnih svitanja iznad crkve Svetog Marka, ne nužno baš one na koju je on mislio. I čovek koji je još u dubokom miru znao kako je to kad neke žene prate vojnike (pa posle kanda zaboravio), i čovek koji me je jednom razočarao, a onda mnogo, mnogo puta naljutio. Što ni za koga nije bilo tajna, ponajmanje za njega. I čovek s kojim sam voleo da (se) igram u Šejtanovom ratniku, i da se svađam u Kulturnom nokautu – kao, oko ćirilice i latinice, koje su ovde uvek šifre za nešto drugo – a da se nikada nismo sreli.

Ali biram da on za mene bude pre svega jedan snažan, osećajan glas, gotovo krik domotožja iz moje i njegove domovine. To je onaj glas koji peva zajedno sa Arsenom Dedićem i Zoranom Predinom: “sve preko reka, šuma i planine, na zelen otok moje domovine”. U toj se domovini rodio, u Čačku, u toj je domovini umro, u Ljubljani. I ja ću tako, to jest slično. Druge domovine nama nema; ako je i pokušao da zaboravi na to, život ga je smestio gde treba, kao što to uradi svima nama.