Jučerašnje istine, današnje laži

U petak 11. februara na Velikoj sceni Ateljea 212 gledali smo premijeru komada Amsterdam izraelske autorke Maje Arad Jasur u prevodu Dušice Stojanović Čvorić i režiji Ive Milošević. Maja Arad Jasur je nagrađivana i u svetu izvođena spisateljica. Od 2007. do 2013. živela je u Amsterdamu gde je radila kao dramaturškinja specijalizovana za procese dokumentarnog teatara. Za komad Amsterdam 2018. godine dobila je nagradu Teatartrefen štukermarkt (Theatertreffen Stückermarkt), koja se dodeljuje za “nove glasove” odnosno dela koja, bilo u formalnom bilo u sadržinskom smislu, prave nove prodore u dramskom pisanju.

Kada pročitate komad (ima ga na sajtu Ateljea 212), odmah uviđate da ima neuobičajenu formu za dramski tekst. Bukvalno je oslobođen svih didaskalija (uključujući imena likova). Sastavljen je od kratkih iskaza koji se nadovezuju tako da stvaraju mrežu priča iza kojih se kriju nova tumačenje poznatih pojmova. Komad se sastoji iz dva dela. To što su iskazi (dijalozi) oslobođeni didaskalija praktično znači da onaj ko čita (odnosno gleda), samo na osnovu toka iskaza mora da otkrije ko govori, kome govori, u kom kontekstu i kakve to ima posledice na dalji tok. Čitalac (tj. gledalac) stavljen je u situaciju istraživača koji tumači fragmente dokumenata odnosno iskaza i pokušava da otkrije smisao (tj. priču). Do tog smisla teže se dolazi u prvom činu iako autorka pažljivo “postavlja” putokaze. Međutim, ako ne znate savremenu istoriju Izraela i savremeni kulturni kontekst Amsterdama, može vam se dogoditi da vam promaknu veoma delikatni i duhoviti komentari o tome kako politička korektnost postaje plašt ispod koga se vešto skrivaju savremeni seksizam i rasizam.

TAJNA NEPLAĆENOG RAČUNA

Predstava (odnosno iskazi ako čitate) počinje time da je “ženski glas” pokušala da isprži dva jaja, ali u tome ne uspeva jer je (iznenada i neobjašnjivo) ostala bez gasa. Daljim tokom iskaza saznajete da je komšija Jan ispod vrata stanarki u stan ubacio kovertu u kojoj piše da ima dug za gas od 1700 evra i objašnjenje koje ona ne razume zbog jezičke barijere. Pripovedanje o potrazi za istinom o ogromnom računu za gas otkriva nam različite identitete ženskog glasa – od izraelske žene-vojnika koja se loži na zastavu i seksa se sa oficirima, preko urbane muzičarke koja putuje po Evropi, drži koncerte i odlučuje da rodi dete, do Jevrejke koja tek u Amsterdamu shvata šta to znači biti Jevrejin. Na kraju prvog dela saznajemo da muzičarku grad Amsterdam duži sa neplaćen račun za gas koji su napravili nacisti 1944. godine. Oni su se u taj stan uselili nakon što su iz njega isterali vlasnicu stana i grupu ilegalaca i Jevreja (među kojima je bila i jedna trudnica) koje je vlasnica skrivala u tajnim hodnicima stana. Svi su oterani u Aušvic odakle se većina nije vratila – ugušeni su u gasnoj komori. U drugom delu predstave saznajemo tragičnu priču članice pokreta otpora i skrivene trudne Jevrejke, te ko ih je odao i kakva je uloga u čitavom slučaju komšije Jana. Zašto ova zanimljiva i potresna priča nije ispričana u formi tzv. klasične drame odnosno aristotelovsko-hegelovske dramaturgije sa sve početkom-sredinom-krajem, protagonistom, antagonistom, sukobom…?

Maja Arad Jasur smatra da bi jučerašnja istinita priča, ako bi se ispričala u formi aristotelovsko-hegelovske dramaturgije, bila pokriće za današnju laž. Autorka bira formu koja će raskrinkati današnju laž koja se krije iza jučerašnjih istina. To je forma brehtovske dramaturgije koja je zasnovana na epskom, tj. na pripovedanju. Ona nam preko iskaza otkriva kako današnji bogati, politički korektni svet održava lepo mišljenje o sebi vešto krijući jedne, a insistirajući na drugim činjenicama. Gledaoci treba da se napregnu, sučele različite iskaze i shvate kako se od činjenica kreira laž, odnosno stereotipna pozitivna slika o sopstvenom narodu (koji je u svojim redovima imao žrtve, ali ne i zločince). Ovaj tekst (i predstava) zahtevaju posvećenog, koncentrisanog i obrazovanog gledaoca. U protivnom, bitni tragovi vam mogu promaći (npr. čija deca danas ginu u pojasu Gaze, ko ih ubija, a ko prodaje oružje, ili zašto ona hoće da plati račun i živi tu gde živi, koja je veza između jaja i jarbola sa zastavom). Autorka nam ukazuje da u životu, pa i u pozorištu, uvek postoje dva pristupa. Ili ćete se suočiti sa time da nešto ne razumete i biti spremni da se promenite da biste razumeli, ili ćete ono što ne razumete na silu uklopiti u svoje viđenje sebe i sveta tako što ćete se poslužiti svojim stereotipima. Maja Arad Jasur se predivno poigrava sa stereotipima – nevolja je što mi lako prepoznajemo tuđe zablude kao stereotipe, ali ne i svoje. Svoje niske istine dobro krijemo od samih sebe da nam ne bi porušile predstavu o sopstvenim vrednostima. O tome je reč u tekstu i predstavi Amsterdam.

CIPELE I ČIZME

Rediteljka Iva Milošević i njeni saradnici (dramaturg Dimitrije Kokanov, scenograf Gorčin Stojanović i kostimografkinja Marija Marković Milivojev) stvorili su predstavu poštujući i razumevajući tekst. Kao što smo već rekli, tekst je oslobođen konteksta didaskalija i zato izgleda “belo” tj. neutralno, a glumci su obučeni u bele, neutralne kostime nalik na trenerke. Glumci (Ana Mandić, Dejan Dedić, Dragana Đukić i Marko Grabež) ne igraju likove, već predstavljaju dramsku radnju koju može da nosi konkretni iskaz i mogući odnos (između dve osobe) kakav bi mogao da dovede do narednog iskaza. Odnos po odnos, iskaz po iskaz, gradi se struktura predstave. Amsterdam je tek kulisa – scenografija je bukvalno napravljena od kulise koja predstavlja mesto dešavanja radnje (jedan od čuvenih kanala u Amsterdamu). Ništa ne ukazuje na stvarni Amsterdam i stvarne ljude jer se ne radi o njima, već o tome kako interpretacija zasnovana ne pogrešnom tumačenju znakova i činjenica dovodi do smrti nevinih ljudi i onda i sada. Zato rediteljka i njeni saradnici veoma skrupulozno koriste scenske znakove. Gomila običnih, pobacanih cipela predstavlja pobijene civile, a uredno poslagane čizme naciste. Način na koji glumac igra za stolom na točkiće ukazuje da li je sto doslovno sto, ili ogromna kolica u supermarketu, ili hodnik u kome se krije begunac. Uredno složena odeća na stolici predstavlja ženu. Način na koji glumac skida odeću sa stolice i na nju stavlja čizme plastično i potresno pokazuju način na koji Gestapo muči svoje žrtve. Ipak pošto je tzv. uvid (u smislu suočavanja sa istinom o sebi i svetu) duboko povezan sa emocijom, u predstavu je uvedena živa muzika. Kompozitor Vladimir Pejković na pozornici muzikom prati igru glumaca. Odnos muzike i igre glumaca daje nam ono što nam je uskraćeno odsustvom klasičnih likova, kostima i scenografije. Spisateljica Maja Arad Jasur i rediteljka Iva Milošević su nam dokazale da nam kostim, scenografija i lik nisu potrebni da bismo razumeli suštinu predstave, dovoljno je da umemo da “čitamo” znakove.

Ako bismo ipak hteli da nešto zamerimo predstavi, onda bismo mogli reći kako je šteta što autori nisu pronašli još jasnih znakova kojima bi nam pomogli da kroz prvi deo predstave prođemo lako i uzbudljivo kao kroz drugi deo. S druge strane, nije sasvim sigurno da bi to bilo moguće bez ozbiljnog intervenisanja na tekstu budući da, kao što smo već na početku primetili, mnogi od nas u publici krajnje površno poznaju Amsterdam i noviju istoriju Izraela. Budimo iskreni prema sebi: koliko nas bi na ulici moglo da bi razlikuje Izraelca od Palestinca? A Nemca od Holanđanina? A Nemca od Palestinca? Zašto tako mislite? Šta mislite da li je komad Amsterdam igran u Amsterdamu? Šta nam odgovori na ova pitanja govore o nama samima? Zašto je tako lako suditi o tuđim zabludama, a tako teško priznati sopstvene?