Bio je to dan nakon glasanja o Rezoluciji o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama. Ispod Geneksa, na betonu, ležala je bačena, zgužvana srpska zastava – dugačka više desetina metara. Iznad nje, na fasadi, svetlela je reklama za Old Spice. Sa novobeogradskih nadvožnjaka visili su transparenti „Srbi nisu genocidan narod“, pod budnim okom dvojice mladića u civilu. Isti takvi će kasnije čuvati drugi transparent: crvenu pesnicu sa ispruženim srednjim prstom. Na televizijama Šešelj, Bokan i ekipa, neumorno govore o patriotizmu i naciji.
Dok pričaju o srpskim žrtvama – stvaraju nove. Dok srbuju – uništavaju državu. Dok drže ruku na srcu pevajući himnu – drugom rukom trpaju milione u džepove. Ukratko: ova vlast je uspela, ili se bar svim silama trudila, da ogadi i zastavu i himnu i grb i naciju.
Patriotizam menja stranu
A onda su došli studentski protesti – i, da parafraziram rečenicu koja se ovih nedelja često čuje – i patriotizam je promenio stranu. S tom razlikom što je sada autentičan, a ne sredstvo za bogaćenje. Studenti u blokadi vratili su dostojanstvo i zastavi, i himni, i državi.
Naravno, to valjda više ne treba ni naglašavati – studenti nisu nikakva homogena masa koja misli jednom glavom i govori jednim glasom. Znamo kuda je to u istoriji vodilo, kao što znamo i kuda vodi kad se taj princip primeni u institucijama, društvu, porodici… Među studentima ima najrazličitijih ideoloških opredeljenja – i vrlo religioznih i izrazitih ateista, i anarhista i konzervativaca, i nacionalista i onih kojima je taj identitet nevažan.. Ipak, uspevaju da razgovaraju i da se ujedine – zbog zajedničkog cilja. Koji se, najpre, zove: budućnost ove zemlje.
„Pakleni plan blokadera na Vidovdan“
I kao sledeći korak, najavljuju veliki skup u Beogradu za 28. jun, na Vidovdan. Režim je, po ustaljenom obrascu, odmah reagovao svom propagandnom artiljerijom: spinovima, govorom mržnje, manipulacijama – ali i hapšenjima, zastrašivanjima, pritiscima. Ništa novo.
Predsednik je, u tom žaru, pomenuo da su „blokaderi“ svojevremeno izručili Slobodana Miloševića; režimska redakcija od šest televizija već danima plasira priču o nasilju koje tobože spremaju demonstranti. Udarna najava: „Pakleni plan blokadera-terorista za izazivanje građanskog rata na Vidovdan.“
Lazarev izbor
Pojedini prorežimski govornici ovih dana s patosom pitaju – zašto baš politički skup na Vidovdan, to se ne sme! Drugi, jednako lojalni, ali suptilniji, koriste kneza Lazara kao izgovor za pasivnost – pozivajući se na njegov izbor Carstva Božijeg, valjda kao na argument za ćutanje pred nepravdom.
Međutim, ako krenemo putem koji oni idu, mirne duše možemo da odgovorimo i ovako: Lazar, po predanju, ne bira Carstvo Božije kroz istorijsku pasivnost, već uzima oružje u ruke da bi se borio i zaštitio one koji nisu sposobni da se bore. Spreman je da položi život. Njegovo opredeljenje za Carstvo Božije nije čin bekstva iz istorije, već izraz odgovornosti prema njoj. Lazar nije, ako nastavimo dalje, samo vojnik i vladar, već svetitelj koji svedoči da Carstvo Božije nije u suprotnosti sa borbom za pravdu. Naprotiv.
Lazar bira istorijsku (u ovom vremenu) borbu protiv okupatora – a okupator ne mora biti samo spoljašnji: to može biti i unutrašnji tlačitelj sopstvenog naroda. Bira etos slobode, otpor podaništvu i ropstvu, junaštvo nasuprot mentalitetu pokornosti, uspravnu kičmu i onda kad je protivnik jači, tada još više.
Bira spremnost na žrtvu. I time bira – i Carstvo Božije.
