Veće su šanse da meteor pogodi Predsedništvo nego da se Vojvodina otcepi od Srbije

Nije ovo prvi put da naprednjačka vlast koristi Vojvodinu za petparačku propagandu, otkako su se navalili na grbaču Srbije i njenih građana.

Oni koji ne pate od amnezije, setiće se da je u aprilu 2013. godine organizovan miting „Stop razbijanju Srbije“, koji se zbio ispred zgrade Pokrajinske vlade dok je na njenom čelu bio Bojan Pajtić. Cilj skupa bilo je rušenje vojvođanske vlasti predvođene Demokratskom strankom, a zapamćen je i po tome što je tada prvi put evidentiran kasnije uobičajeni naprednjački mitingaški menadžment: more zbunjenih ljudi deportovano je, uz odgovarajuće dnevnice, autobusima u Novi Sad. Kada su ih novinari pitali zbog čega protestuju, oni nisu znali ni gde su došli, ni kuda su pošli.

Zabeleženo je i da velika većina pristiglica nije ni bila na mitingu, niti slušala tupave govore raznih naprednjačkih jalijaša, već je iskoristila priliku da ode u šoping i poseti rodbinu u Novom Sadu. A nema ko nema rođake u glavnom gradu Vojvodine.

Ostao je upamćen još jedan neobičan detalj. Lokalni „kontroverzni biznismen“ preleteo je skup u svom privatnom aeroplanu u znak podrške naprednjacima, ali su mitingaši zalegli jer su pomislili da je ponovo počelo NATO bombardovanje. Taj „biznismen“ je šest godina kasnije ubijen, a prilično je izvesno da nikada nećemo saznati ni ko je ubica, ni ko nalogodavac. Navodno, pomislio je da je jači od velikih igrača pristiglih iz Beograda i sa Kosova.

Na šoping i piće u Sremsku Mitrovicu

Dok je tada bauk otcepljenja Vojvodine korišćen za rušenje pokrajinske vlasti, po miloševićevskom jogurt-modelu s kraja osamdesetih, ovih dana on naprednjacima služi za opstanak na vlasti, kao odbrambeno oružje od „najezde“ studenata i drugih građana koji bi želeli, ako je to moguće, da vrate nazad državu otetu od secikesa i hohštaplera.

Miting u Sremskoj Mitrovici ima ipak dosta sličnosti sa onim novosadskim od pre 12 godina. I u ovaj grad su dovezeni ljudi iz zemlje i inostranstva, nisu znali ni ko se otcepljuje, ni zašto, ni kako.

Takođe, veliki broj njih nije bio na skupu da sluša predosadnu „predmetnu instituciju“, već je šetalo po Mitrovici. Neki su se opijali pred prodavnicama, neki šopingovali trošeći dnevnicu.

Providna laž

Koliko je naprednjačka propaganda učmala i bezidejna, govori činjenica da ni građani koji su svih ovih godina temeljno ozračeni pinkovima i hepijima, i solilokvijima „nenadležne institucije“, ne veruju da postoji bilo kakva šansa da se Vojvodina otcepi. I njima je, bar ogromnoj većini, jasno da je veća šansa da meteor pogodi zgradu Predsedništva Srbije nego da se pokrajina otcepi, te da je naprednjačka Deklaracija o Vojvodini farsa.

Kao što niko kome lopatom nije odstranjen deo mozga ne veruje da su studenti obezbedili najveću stranu investiciju ever, odnosno da su dobili tri milijarde evra da sruše vlast i otcepe Vojvodinu.

Realno govoreći, niko u Vojvodini, osim desetak budalaša, ni ne zalaže se za otcepljenje Vojvodine. Čak i najzadrtiji autonomaši su, ako su iskreni prema sebi, svesni da će veoma teško biti izboriti se, bar u nekom doglednom periodu, i za njenu elementarnu autonomnost, čak i onu Ustavom zagarantovanu.

To naravno ne znači da funkcionalna autonomija Vojvodine ne bi bila dobra i za ovaj deo Srbije i za celu zemlju. Ne treba to posebno obrazlagati nikome ko nije zaražen totalitarnim i nacionalističkim ideološkim obrascima. Kao uostalom, i decentralizacija vlasti. Da je država bila decentralizovana, da je vlast približena građanima, a ne stotinama milja udaljena od njih, nikada nam se ne bi ni desila „predmetna institucija“.

Radikalska pošast

Vojvodina i njena autonomija ubijeni su u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Nema ko u tom zločinu nije učestvovao. Radikali u svim svojim pojavnim oblicima programatski su bili za ukidanje autonomije, čak i izbacivanje reči „Vojvodina“ iz srpskog jezika. Svih ovih godina su ostali dosledni tom poslu. Vojvođanske institucije su uništene, to su kuće duhova, a Maja Gojković je stečajni upravnik pokrajinske vlade.

No, nisu samo oni zaslužni. Ni postpetooktobarske vlasti nisu nevine. Vojvodina je u Ustavu iz 2006. godine svedena na budžetski trošak, ali čak ni ono što je Ustavom predviđeno za nadležnosti uglavnom je ostalo mrtvo slovo na hartiji. No, bilo bi greška poistovetiti stanje autonomije u ono i ovo doba. Razlika ipak postoji. Ako ništa, vojvođanske institucije su tada, kakve-takve, postojale.

Trojnaski konj LSV

Tu je naravno i politički trojanski konj Liga socijaldemokrata. Istoričari će procenjivati da li je ova klijentistička stranka nanela veću štetu Vojvodini od beogradskih centralista. Godinama su parazitirali na ideji autonomije (imali su ili već imaju, to sada nije ni bitno, i ideju da Vojvodina postane republika, ali samo zarad političke trgovine), njena vrhuška se bogatila. Potrudili su se dobrano da ubiju sve druge stranke i organizacije koje su bile provojvođanske, a da ne bi imali konkurenciji u trgovačkim poslovima. U najboljem slučaju.

Na kraju su, logično, završili u zagrljaju naprednjaka, sve dok ih ovi nisu izbacili iz postelje.

Beogradska opozicija

Ni druge, beogradske opozicione partije ne bi baš da spomenu Vojvodinu ako baš ne moraju.

Recimo, na prethodnim pokrajinskim izborima jedinstvena opoziciona lista se zvala „Srbija protiv nasilja“, a ne „Vojvodina protiv nasilja“, a koalicioni sporazum o listi na ovim izborima potpisan je – simbolično – u Beogradu.

Dvojica gazda SVM-a

Na kraju, tu je i Savez vojvođanskih Mađara. (Nećemo sada elaborirati zlosrećnog ministra Tomislava Žigmanova, velikog Hrvata zaogrnutog srpskom zastavom, jer je nebitan.)

Ova stranka nekada je bila gromoglasni pobornik vojvođanskog identiteta i autonomnosti. A sada to ne spominje ni u pijanskom ludilu. Ponašaju se njeni lideri onako kako im kažu dvojica gazda: Orban i Vučić. Čija je veza duboka: od političke do kriminalne.

Zapravo, jedino se Orbanu i mađarskim ultranacionalistima ponekad ukaže da bi Vojvodina trebalo da postane deo Velike Mađarske. Ali, i u slučaju Orbana, ovo je farsa za unutrašnje političke potrebe. Kao, recimo, oni bilbordi kojima je na mađarskom jeziku pozivao migrante da se vrate svojoj kući.