Kao prvo, to što se videlo na licu predsednika svih građana, u noći između 5. i 6. septembra, teško da se može identifikovati kao osmeh. Pretpostavimo da mu je neko sugerisao da treba da se ukaže s tim na licu, a možda je i sam to smislio, no, kako god, to nije bio osmeh. Bez obzira na hrpu psihičkih problema, on glup nije, te je i ovo bilo afektiranje: on je znao šta radi (zato će mu jako teško biti da se, na budućem sudskom procesu, poziva na neuračunljivost). Nema veze što je izvedba očajna, on se ionako obraća ljudima koji troše jeftine, rđave i nezdrave tabloidne proizvode – filmovi, serije, rijalitiji – u kojima ničeg drugog do glumatanja ni nema. On je u petak uveče, kao i uvek, bio u ulozi koja mu se učinila prikladnom za trenutak i svojim je obožavaocima samo ponudio ono što oni očekuju da im se ponudi i što veruju da prepoznaju i razumeju. Toliko o psihologiji zloupotrebljene i ojađene strane koja za postojanje ovog teksta ionako nikada neće saznati. Zanimljivija je psihologija strane, ne manje ojađene, koja će ovaj tekst čitati.
Protiv proizvoljnosti
A da šta smo drugo očekivali dame i gospodo, građanke i građani? Da će predsednik svih građana po povratku s onog bala vampira u Kini da shvati kako je budućnost ove zemlje u poštovanju zakona, demokratskim procedurama i republikanskoj podeli vlasti, obrazovanju i uzdizanju kulture? Ustav, zakoni, republikanska podela vlasti i demokratske procedure – sloboda, dakle – sa ovih su prostora izgnani 13 godina, pa je proizvoljno konstatovati da se raskid s civilizacijom dogodio noćas, te da se dogodio nekakav prelom. Nije. Prelom će biti izbori kad god ih bude bilo (dotle imamo još da giljamo), a noć između 5. i 6. septembra bila je noć kontinuiteta s rastućim nasiljem, pojačavanje represije na spirali režimskog ludila. I to u režiji režima, da ne bude zabune. Na organizovanoj grupi kretena koja je nasrnula na policijski kordon, iz stratosfere se vidi rukopis režima (kao i onomad kada je slična, ili ista ekipa, nasrnula na gradsku kuću). Nema tu mesta nikakvom iznenađenju i iščuđavanju. Kao što se nećemo čuditi pojačavanju nasilja. Preciznije, redu afektiranja, pa redu nasilja. Malo će da bije, malo će da nudi pregovore i pojeftinjenja. Onda će da bije malo više, pa će da ponudi kredite i jeftin ogrev, ili već neku budalaštinu. Vojnu paradu, na primer. Pa ponovo red nasilja, hapšenja i prebijanja. I tako do izbora.
Šta đevojci sreću kvari?
Šta je, međutim, to što osmehnutom predsedniku svih građana sreću kvari? To što je ostao sam sa svojim batinašima, svojom policijom i svojim nasiljem. Svako od velikih nasilnika – zadržimo se na savremenim diktaturama – imao je šta da ponudi svom voljenom narodu. Lukašenko je oslonjen na Putina, pa mu geografija dopušta da Belorusiju pretvori u tiraniju. Španskom kaudilju Fransiska Franku su, svojevremeno, Amerika i Evropa pomogli da ostane na vlasti (baš kada Španci nisu imali više šta da jedu), te je ostao (i napravio Real Madrid, da se narod ima čime zabaviti). Hitler je izgradio one autoputeve, organizovao Olimpijadju (ne Expo), obećao nemačkog natčoveka i na pladnju ponudio žrtvu u obliku Jevreja, te je ćutljiva i krvožedna većina bila vrlo srećna (dok nije završila u pepelu). Staljin je, uz milione pobijenih građana Sovjetskog Saveza, nudio svetlu budućnost i let na Mesec. A ovaj nudi sebe i jeftin pileći parizer. Uči nas povijest da to, definitivno, nije dovoljno. Predsednik svih građana Srbije malo se, izgleda, istrošio.
Tri stuba diktature
Svaka diktatira počiva na tri stuba i svaki se od tih stubova mora negovati: bogataši, policija i vojska, i narod. Vučiću se narod izmakao, a bez naroda se ne može vladati. S bogatašima stvar je napeta jer bogataši vole stabilnost, a od 1. novembra i smrti šesnaestoro ljudi stabilnosti nema. Bogataši će, naprosto, pronaći način da se izmaknu kada im predsednik svih bogataša više ne bude jemčio sigurnost bogaćenja, odnosno kada reket postane previsok. Narod je, rekosmo, izgubio, jer nema šta više ponuditi. Koliko god nesrećnim ljudima koje šeta okolo po Srbiji 50 evra bilo kao kuća, on nije u stanju da ponudi kontinuitet jer je zemlju razorio, pa time i mogućnost da ponudu proširi, ili uveća. Nije uspeo ni sa sniženim cenama, što je vazda bilo dobro korumptivno sredstvo, a kamoli s nečim drugim. Razume se, ostaju mu ljudožderska propagandna glasila, ali ona ne hrane ljude, nego ih jedu. A vojska? Za sada je to prilična nepoznanica, ali i nju je Vučić temeljno razglavio te se možemo nadati da tu nema volje da se režim brani po cenu ubijanja građana.
Deluje da su stubovi Vučićeve vladavine u jadnijem stanju od potpornih stubova na Prokopu.
