Svi skočiše na noge i povikaše: Izbori!
Ono što se očekivalo i dogodilo se: Aleksandar Vučić je „prelomio“ i slede nam vanredni parlamentarni izbori. Bilo bi čudo da je prelomio u drugom pravcu. Kao što sam već u istoj rubrici napisao, njegovi su ga već mesecima nagovarali da ide na izbore, a videlo se da ih je „on nagovorio da ga nagovaraju“.
Tri hiljade osamsto pet delegata prisutnih na Izbornoj skupštini Srpske napredne stranke skočilo je na noge i klicali su izborima. Izborna kampanja počela je odmah.
Vučić je veteran – prekaljen u najmanje osam od dosadašnjih devet višestranačkih izbora moderne Srbije – i, rekao bih, očekuje da napokon na jednim izborima i on pobedi.
Svaki drugi ishod bio bi ravan čudu, ali nije nemoguće da podrška „naprednjacima“ i njihovom aklamativno reizabranom šefu bude podosta ispod procenata kojima se meri njihova trenutna popularnost. Takvom ishodu će najmanje doprineti opozicija koja se ili udvara Vučiću, ili liže rane posle prošlog poraza, ili se tek konstituiše u novim okolnostima, a bez jasne ideje i pravca delovanja.
Tom slabijem rezultatu naprednjaka od očekivanih rezultata najveći doprinos daće oni sami presoljavanjem u kampanji i izmišljanjem novih gradova na vodi, dok narod nema hleba da jede. Neki potezi koalicije koja je još na vlasti nesporno su bili politički hrabri, pa i „opasni po život“. Veštom kombinacijom nepopularnih sa populističkim merama ne samo da su preživeli već su i napredovali. Ali to je bilo zgodno za bildovanje popularnosti, a pitanje je koliko će to doneti u glasačkim kutijama. Ipak su to dva različita merenja, a ovo drugo nije telefonsko na skromnom uzorku.
U te hrabre poteze spada i Briselski sporazum koji se svakim danom iščitava u novim rebusima. Uhapsilo Olivera Ivanovića, a vlada dala bledo saopštenje u kome moli kosovske vlasti da ga poštede. Kad budemo glasali 16. marta, Srbi s Kosova neće moći da glasaju. Oni koji imaju dvojno državljanstvo moći će, možda, da glasaju poštom, ali na Kosovu bogami – jok. Ode Kosovo, što nije ekskluzivna zasluga ove vlade, ali doprinos nije bio mali.
Otpadnik: Saša Radulović, ugašena zvezda
Vučić se i lično, a vidim i kolektivno, preko stranke, uživljava u ulogu žrtve. Protiv njega i stranke svi su se zaverili. Stalno mu se priviđa da je usamljen na nekoj vetrometini, a ta vrsta političke uobrazilje krivi sliku.
Lider naprednjaka je naglasio: „Svi će se ujediniti protiv nas, tražiće svoje saradnike i u našoj stranci, videli smo to. Sav novac koji su opljačkali od građana Srbije uložiće u borbu da SNS izgubi na potencijalnim izborima.“
Očekujem da će narednih dana biti jasno koji tajkuni i/ili kriminalci su platili Sašu Radulovića, bivšeg i kratkotrajnog ministra privrede u Vladi Srbije, da na dan donošenja odluke o vanrednim izborima u obrazloženju ostavke optuži Aleksandra Vučića i njegov kabinet kao glavne kočničare u reformi srpske privrede i društva, mada se upravo to, brže i sveobuhvatnije reforme, navodi kao glavni razlog za „šut kartu“ Dačiću i kompaniji.
Po Vučiću, naime, svi su protiv njega, a ti svi, poduprti parama tajkuna i/ili kriminalaca, rade protiv njega, pa teško da će tu optužbu da izbegne i ministar koji je za dva meseca ministrovanja stekao više slave nego neki za dvadeset godina aktivnog političarenja. Mora, dakle, da je i taj Radulović neki plaćenik što će nam se objasniti u narednim danima dok se usaglase kabineti tabloidne Srbije.
Sašu Radulovića nisam ja doveo u Vladu, već Aleksandar Vučić i bio mu je, uz „vunderkinda Krstića“, glavni adut kad je rekonstruisao Vladu. I dok je Krstić, „skojevac naprednjaka“, i dalje veran Vučiću, Radulović se đilita naokolo i slutim da ga čeka šiba Vučićevog gneva, mada to nije tako sigurno.
Radulović, naime, ima političke ambicije i verovatno je jedna od boljih udavača na srpskoj opozicionoj sceni, ali šanse da za 45 dana napravi neki rezultat ravne su Isusovim čudima kad je s malo riba nahranio mnogo ljudi, pa Radulović u izbornoj borbi uvećava Vučićeve šanse jer će se po Dontovom sistemu glasovi onih koji ne pređu cenzus od pet odsto preliti na najjaču stranku. Tako Radulović postaje Vučićev saveznik i kad se ponaša kao „insajder“ oko Vučićevih nepočinstava i samovolje.
Ali, Radulović može napraviti još gori rezultat Đilasovom DS-u oko čega se, ako su najave tačne, već trudi Boris Tadić osnivanjem nekakvog Demokratskog fronta. Međutim, nešto pre zaključivanja ovog broja bivši predsednik Srbije demantovao je ove tvrdnje. Nisam upoznat sa statutom Demokratske stranke, ali je pravo pitanje za Đilasa može li se iz stranke izbaciti „počasni predsednik“ ukoliko otvara sopstvene frontove.
Broj onih koji se udvaraju Vučiću nepristojno je veliki. Množe se oni koji ga pozdravljaju sa smeškom i hvale njegove reforme (istina, slabo vidljive) na sva usta. Najgore je, međutim, što se u borbi za mesto pod političkim suncem od nužde pravi vrlina.
Novi tajkuni: Kome Vučić namiguje?
I za kraj: „Direktno iz kabineta i bez znanja Ministarstva privrede išli su nalozi direktorki Fonda za razvoj da skida blokade za pojedine tajkunske firme.“ To u obrazloženju ostavke, između ostalog, piše Saša Radulović.
Ovo je najozbiljnija optužba protiv Vučića. Ako je Vučić prekonoćnu popularnost stekao hajkom na tajkunsku klasu, da li sad formira novu i svoju.
Oko toga će se voditi budući srpski politički i privredni ratovi. Ako se pokaže da je sve ovo u funkciji politike „da sjaše Kurta, a uzjaše Murta“, dugovečnost „naprednjaka“ može se obezbediti samo represijom i to – ogoljenom.
