Komentar
“Ubačeni elementi”
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Uporno sam odbijao da sa Jugom Grizeljem pređem na "ti": nekako nisam; suviše sam ga poštovao, ako me razumete. Nerado se, s druge strane, intimiziram sa moćnima na taj način. Dušan Mihajlović, na primer, sa mnom je na "ti", mada je mlađi od mene; ostao sam s njim na "vi". Ipak je bio ministar
Nedavno mi je bilo predloženo da pređem na „ti“ sa jednom prijateljicom, lepom, dragom i pametnom mladom ženom. Odbio sam odmah i spontano. Sa lepim, pametnim i dragim ženama, znatno mlađim od mene (što nije teško), iz principa sam na „vi“. Posle sam se upitao – a zašto?
Biće da je tu reč o učtivosti ili pristojnosti, svejedno; učtivost je tek oblik pristojnosti. Sećam se da sam uporno odbijao da sa Jugom Grizeljem pređem na „ti“: nekako nisam mogao; suviše sam ga poštovao, ako me razumete. Nerado se, s druge strane, intimiziram sa moćnima na taj način. Dušan Mihajlović, na primer, sa mnom je na „ti“, mada je mlađi od mene; ostao sam s njim na „vi“. Ipak je bio ministar.
Ovde, međutim, nije reč o intimizaciji, već o elementarnoj učtivosti, lepom vaspitanju i poštovanju drugoga. Sve se to među ljudima civilizovanim smatra poželjnim muškim odlikama. I ženskim, naravno, ali sada je o muškima reč. Dakle: hvala, molim, izvinite, da li biste bili ljubazni, dobar dan, doviđenja, smem li da sednem s vama, žao mi je, jeste li sigurni da ste baš to hteli da kažete, budite ljubazni i vodite računa kako se ponašate, molim vas (pre nego što dobijete po pičci) i već to. Muško biće u Beogradu (i inače) mora da prođe tri faze vaspitanja: kućno, ulično i kafansko; ako i jedno od ta tri fali – čovek je nepotpun. Kućno (Kinderstube) je elementarno i neophodno. Ulično vaspitanje uči mladunca muškog pola vrlinama hrabrosti, vernosti, časti i velikodušnosti; nije lepo tući slabijeg itd. Kafansko vaspitanje uči momke skromnosti, smislu za humor (naročito kad je na sopstveni račun), slušanju drugoga, pristojnom ponašanju i – učtivosti. Desilo mi se više puta da oteram od stola magarca koji uhvati stolicu i sedne, a da nije pitao: dobar dan, dobri ljudi, je l’ ako da sednem s vas?
Lepo vaspitan u sve tri škole života, učtiv muškarac zna da se prema ženskoj čeljadi valja ponašati džentlmenski. Nekada se to zvalo – biti kavaljer, chevalier, vitez dakle. Propustiti damu ispred sebe (čak i bez gledanja u noge i dupe); ustati kad žensko uđe u sobu ili priđe kafanskom stolu ili vam se tek obrati; pridržati kaput, odmaći i primaći stolicu, pripaliti cigaretu; slušati s poštovanjem i ne piljiti u sise; sve same staromodne navike koje – što me rastužuje – polako izlaze iz mode. I ne prelaziti na „ti“ tek tako, sve i da žena insistira. U mojoj mladosti na Zvezdari to se zvalo „kulturno“ ponašanje; laskali smo sebi da smo „kulturni mangupi“, što je bila važna socijalno-ulična kategorija. Devojke su to, moram da kažem, veoma cenile; valjda je takvo vreme bilo… Otpratiti do kuće, potući se ako neko nešto dobaci i razumete već. U svakom slučaju, znao se red.
Kad malo bolje razmislim, iste vrline na ceni su i danas: žene do toga drže, svim modernim i postmodernim budalaštinama uprkos. Dobro, ima i preterivanja s te strane. Sećam se tako sledeće epizode: penjem se stepenicama ka ulazu u jednu debelu banku u Los Anđelesu, kad me sustigne jedna zgodna, vitka i otresita opajdara u jako skupoj bundi koja leprša za njom (tamo je inače uvek toplo, ali se skupe bunde nose jer su i kancelarije i limuzine dobro rashlađene; valjda zato da bi se mogle nositi skupe bunde). Već pred vratima, ja ih otvorim i ustupim prednost opajdari, a ona stane u slovo ф i počne da me grdi: te da šta ja mislim i kako se to ponašam, kao da ona ne ume sebi vrata da otvori sama, da sam primitivac i muški šovinista i već možete misliti. Jedino što sam mogao da smislim u svoju odbranu bilo je da se učtivo izvinim i kažem da sam ja, znate, iz Evrope, a mi smo tamo zatucani i zaostali i nemojte zameriti, bilo je u najboljoj nameri. Ode ona tako nadrkana dalje, a čuvar banke koji me već zna, simpatični brka s velikim revolverom, kaže samo – eto, jesi li video. Par dana kasnije odvedem na večeru dve tako emancipovane, bogate i lepe mlade žene u Vestvud i primenim isti pristup: kad je stigao račun, one se maše za plastične kartice, a ja ga uzmem i kažem da sam iz Evrope, pak sam prema tome starinski tip, zatucan i to i – račun je bio moj. Smesta su vratile novčanike u tašne i milo su se nasmešile.
Mogu da zamislim čitav dosadni niz „korektnih“ primedbi na ovu temu. Uveren sam, međutim, da muška učtivost – prema ženama, ali i inače u životu – ostaje nenadoknadiva vrlina koju treba negovati i čuvati. Bez nje je sam pojam muškosti ili muževnosti nezamisliv. Muškarac koji nije učtiv i pristojan može da bude samo još: prostak, primitivac, nasilnik, kulov, vepar, govedo i šupak; da ne idem dalje, a mogao bih. Neću zaboraviti kako nas je (muškarce, to jest) obrukao jedan pravaški (to su njihovi radikali) komad govedine u hrvatskom saboru: rekao je Vesni Pusić, finoj, lepoj i pametnoj ženi, gospođi od glave do pete, da „nije za mudraca, nego za madraca, hahaha“. Nije da nismo imali takvih blamaža i drugde; jesmo. To nas, prave muškarce, kavaljere i gospodu, ne oslobađa obaveze da budemo fini i kulturni; naprotiv! Sa hladnim neodobravanjem oglušavaćemo se i dalje o feminističke i druge „rodno korektne“ primedbe: propuštaćemo damu, pridržavati kaput, primicati stolicu, prinositi zipo upaljač, pratiti do kuće, ostajati na „vi“ (što duže, to bolje; kad vam kažem).
Znate, žene to vole.
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve