Scena: Ko o čemu – oni o izborima
Ovde se ne zna šta će biti koliko sutra, ne samo kad je reč o normalizaciji odnosa s Kosovom i dobijanju datuma oko početka pregovora s Evropskom unijom, nego većina ne zna hoće li imati da kupi deci hleba. Odnekud, zna se jedino da će ove godine biti izbora.
Priča o vanrednim parlamentarnim izborima već neko vreme je prisutna u javnosti. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je i ranije govorio da o tome treba razgovarati tek nakon odluke Brisela o datumu, a gostujući ovih dana na B92 rekao je da bi, „ukoliko politika Vlade Srbije ne uspe što se tiče Kosova i borbe za datum, možda bilo dobro da bude izbora“.
Zašto bi baš ovo bila prelomna tačka za proveru poverenja vladi nije baš najjasnije. Vodeće stranke vladajuće koalicije nisu dobile izbore na paroli „Evropa ili smrt“ ili nekoj sličnoj. Naprotiv! Njihovo evropejstvo nije bilo dominantno u privlačenju glasova. Ni u ekspozeu Ivice Dačića nećete naći neku vrstu zakletve na tu temu.
On je pred narodnim poslanicima prilikom izbora aktuelne vlade rekao: „…Kao stari evropski narod u procese ujedinjavanja Evrope i ispunjavanja uslova za prijem u Evropsku uniju, uložićemo svoje najvrednije tradicije – slobodarstvo, demokratski duh i poštovanje evropskih vrednosti. Ispunjavanje uslova za prijem Srbije u Evropsku uniju treba smatrati delanjem za opšti civilizacijski napredak naše zemlje. Naš cilj je ubrzanje procesa evropskih integracija, uz maksimalne napore za dobijanje datuma za otpočinjanje pregovora sa EU.“
Dakle, nije određen bilo kakav rok da bi njegovo neispunjenje bilo osnov za proveru narodne volje.
Biće da je taj okidač oko izbora na sasvim drugom pištolju. Potpuno verujem poslaniku SNS-a Vladimiru Cvijanu koji je rekao novinarima u Skupštini Srbije da je „SNS kao najjača stranka uvek spremna za izbore“. Njima je u suštini bolje da izbori budu što pre i svaki povod im je dobar, pa i taj famozan datum koji svom biračkom telu nisu obećali, ali su u njega poverovali Vesna Pešić i sledbenici. Originalni glasači najjače stranke jedva čekaju da se njihovi lideri ratosiljaju tog datuma i da se Vučić i Nikolić vrate korenima i da se više ne zamajavaju tim briselskim babama i drugim tricama i kučinama.
Eto, reći će u predizbornoj kampanji, sve smo probali, ali, braćo Srbi, kao što znate i vidite – to ne ide. Glasači će odahnuti – sve novo biće po starom!
S druge strane, šef poslaničke grupe SPS-a u parlamentu Branko Ružić, kaže: „Da bi došlo do izbora, moraju da postoje Ustavom i zakonom propisani uslovi i da činjenično stanje bude takvo da ne postoji parlamentarna većina koja podržava vladu. Nijedan od tih elemenata za sada nije prisutan.“
Šef poslanika URS-a Vladimir Ilić smatra da Srbiji u ovom trenutku izbori nisu neophodni i potrebni i da bi oni u ovim okolnostima predstavljali nepotreban luksuz.
„Siguran sam da Srbiji u ovom trenutku izbori nisu neophodni i da će proizvesti niz štetnih posledica, ne mislim tu samo na ogromne troškove. Moramo imati u vidu stanje ekonomije, budžeta, javnih finansija i ako se osvrnemo na to, shvatićemo da su izbori nepotreban luksuz“, rekao je Ilić novinarima u parlamentu.
Opozicija, logično, očekuje vanredne izbore. Funkcioneri DS-a kažu da su spremni za izbore.
Božidar Đelić veruje da će vanrednih izbora biti jer ova vlada ne funkcioniše, a šef poslanika demokrata u Skupštini Srbije Borko Stefanović da za njihovo raspisivanje ima mnogo razloga, a pre svih – neslaganje u vladajućoj koaliciji i u okviru SNS-a, kao i nestručnost i nekompetentnost kadrova.
Ni LDP nema ništa protiv izbora i ističe da oni moraju biti što pre raspisani i održani, nezavisno od rezultata pregovora sa Prištinom.
Poslanik LDP-a Bojan Đurić kaže da su se uslovi za raspisivanje izbora stekli još onda kada je premijer Ivica Dačić rekao da se deset godina lagalo o Kosovu.
„Tada je postalo jasno da je ova vlast napravljena isključivo na želji zauzimanja i podele plena i sve što se u međuvremenu radi je posledica te činjenice“, rekao je Đurić.
Ništa novo: svako tvrdi pazar, a neki bogami pevaju u šumi da bi razbili izborni strah. Bauk izbora kruži Srbijom.
Vozi, Miško – Moje pare za vaša kola
Da je sve jasno, ne bi Mlađan Dinkić tri dana zaredom objašnjavao kako nije Fijatu dao neke posebne pare iz budžeta da bi ovi kola jeftinije prodavali u Srbiji. Ali, kako god ekspert to obrtao, ispada da se ova komercijalno-promotivna akcija odigrava uz pomoć mojih para i para drugih poreskih obveznika, pa makar to bilo definisano kao stimulacija za nova radna mesta.
Tako će sad model „fijat 500 l“ u Srbiji biti tek par stotina evra skuplji nego što je, recimo u Češkoj, a pouzdano se zna da češko ministarstvo finansija nije budžetskim parama, pod bilo kojom stavkom, dotiralo prodajnu cenu.
Nije jasno šta je Dinkić želeo da postigne. Onaj ko je hteo da kupi tu vrstu automobila mogao je da to da uradi i bez popusta od oko tri hiljade evra. Za te pare prosečan Srbin kupi dva i po automobila, pa dok idu – idu. Ko ima 11.000 evra ima bogami i 14.000 i ne vidim nijedan razlog da ja, odnosno svi mi, preko države dotiramo njegov pazar.
Nek’ neko javi Dinkiću da se spremaju izbori i da mu nije pametno da izaziva narodni gnev.
Beba i argumenti – Pukovnik Filip i papiri
Ako to oko izbora ne zna Mlađan Dinkić, zna Vladimir Beba Popović. Preko Crne Gore, istina, uključio se ponovo u srpska politička posla, ako je ikad iz njih izlazio. Uskoro ćemo videti i na čijoj strani i o čijem trošku.
Osnovao je, uz malu pomoć prijatelja, nevladinu organizaciju sa sedištem u Podgorici, nazvanu „Centar za javnu politiku“ ili tako nekako, a u tročasovnom intervjuu, emitovanom u dva dela na crnogorskoj televiziji Atlas ponovio je vrlo koherentno, i to mu služi na čast, ono što tvrdi već godinama.
Ali to što je priča koherentna ne znači i da je istinita, barem u delovima, a to baca senku na celinu, a izmišljotine i laganje bacaju senku na samog Popovića pa i ono što je možda tačno i proverljivo ispada lažljivo, podlo i opasno.
Jeste se Popović trudio, rekao bih svojski, ali to u Srbiji, gluvoj i za pametnije i pouzdanije svedoke, nije naišlo na neki odjek, mada verujem da to Popovića neće da obeshrabri.
Povod ovim redovima je Popovićeva tvrdnja da je Filip Švarm, odgovorni urednik „Vremena“, u stvari oficir KOS-a „preko Bosne“ ubačen u naš nedeljnik još devedesetih godina prošlog veka. Kad je voditelj upozorio Popovića da to što govori teško da odgovara istini, ovaj je hladno rekao da o tome ima papire.
Kad ne bismo imali preča posla, verovatno bismo Popovića tužili i pozvali da papire pokaže na sudu. Uostalom, nije mu ovo prvina da za urednike „Vremena“ tvrdi da su instalirani od vojne Kontraobaveštajne službe i ta njegova fascinacija službom i „Vremenom“ postaje neka vrsta hronične bolesti, a jedino s papirima o dijagnozi Popović bi mogao i na sudu da se izvuče.
