Jutros na televiziji vidim političara, po svoj prilici i narodnog poslanika, kome ne znam ni ime ni partijsko poreklo, uf, već u dva glumačka pokolenja ne znam kako se ko zove, sad ni pripadnike olimpijskog plemena ne držim sve u glavi, šta ću kad je slavnih ličnosti sve više, čitam ko je sve bio na svečanom otvaranju kluba, na promociji CD-a ili knjige, na rođendanu kraljice, imendanu policije ili na drugoj javnoj svetkovini i, gle, zvanicama ne znam imena pa ni koje je čije polje rada, mogu samo da nagađam ko pripada čarobnom svetu reklame, dizajna, mode, estrade, sporta ili biznisa, ako Boža Prelević bude sprečen i ne dođe na taj parti desi se da ne znam baš nikog, sa Božom sam nakon demokratskih promena razmenio rečenicu ili dve u „Staklencu“, ne znam knjiži li on mene kao poznanika ili me je prepustio zasl. zaboravu, poznanstvu mene što se tiče još nije istekao rok trajanja, tj. upotrebe, ah, gde su dani kad sam tačno znao koga poznajem, ko mi je rod, ko kum, a ko nam nije ništa, premda su moji i sa njim dobri, a ja sam dužan da ga pozdravljam na ulici, u vinogradu, porti, dućanu i drugde gde je moguć susret deteta i odrasle osobe, uglavnom političar s početka ove umnogome otevše se kontroli i meri rečenice melje nešto o narodu, pa zar vas nije Breht opominjao da kažete „stanovništvo“, recite: „građani“, „žitelji“, „meštani“, „podanici“; trpim i kad neki činovnik kaže „državljani“, ali političari ne mogu bez tog večitog narod pa narod! Da sam predsednikov savetnik, smatrao bih svojom dužnošću da to iskorenim iz njegovog čestitog vokabulara, ti nisi narodni vođa, ti si običan predsednik, ili, ako će ti tako biti prijatnije, ti nisi običan narodni vođa, ti si predsednik, za tebe je glasao i poneki Madžar, Slovak, Rumun, Crnogorac, Hrvat, Makedonac, Albanac! Pa ako i nije glasao za tebe, ako je prituljeno odbio da zaokruži tvoje ime, bilo zato što te ne ceni bilo iz pukog otpora da i on doprinese karijeri srpskog sina, i njemu si predsednik, i ne smeš da govoriš „narod“ jer će se on osetiti izostavljenim! Ali zašto sam toliko nakraj srca, nema li svaki stalež svoj žargon, svoje stanovište i svoje navike, za kafanske muzičare i kelnere svet se deli na goste, kolege i na gazde (kako zovemo svoje često i prezadužene poslodavce), taksisti imaju mušterije, šalterski činovnici stranke, advokati klijente i predmete, sportisti navijače, muzičari kadri da drže koncerte imaju publiku, fanove, političari imaju narod. Većinski, naravno! Taj treba u njihovim rečima i da se prepozna, a zakeralu političar uvek može doskočiti: kad kažem „narod“, mislim na sve ljude, bez obzira na njihov pol, rasu, versku i seksualnu pripadnost, narod je restl koji nije izabran ni na kakav rukovodeći položaj, kad kažem „narod“, mislim, dakle, na sve vas koji, bez uvrede, molim vas, niste elita, pa neću valjda kao u komunizmu da kažem – masa?!
&
Nerado kupujem sir na pijaci, ti su prodavci da li zbog rada u zatvorenom prostoru ili možda usled slabije posete, mnogo, da kažem, aktivniji nego prodavci koji imaju tezge pod otvorenim nebom, prolazim tu kao kroz toplog zeca, svi ti se lično obraćaju! Znam da rade isto što i Koka-kola, isto što i pivare koje ubiše boga u meni svojim neverovatno glupavim reklamama, pokušavaju da prodaju ono što su usirili i punonadežno doneli, jedni su u belim mantilima, drugi pa u civilu preko kojeg su pripasali belu kecelju, mlađe žene su gologlave po cenu da neka ofarbana vlas dospe u mlečni proizvod, ove druge nose marame i nije mi baš svejedno kad od njih ne kupim sir, svaka žena sa maramom moja je mati i moja je baba, jedna posluje sa lično Brenom i Bobom, kako mi je sama potanko ispričala, ne želim da budem kao lepa Brena, mislim se, sad sam pak pazario kod građanina koji mi je umesto tristo grama prodao pola kile: „Evo još ovo malo pa da se vraćam za Kraljevo“; misli da ja znam nešto o Kraljevu kao o nekoj našoj Parmi, ili hoće da me podseti koliku je razdaljinu prevalio, a koja ga opet čeka? Dobro: sir uvek gledaću da je iz Kraljeva, krompir iz Ivanjice, pršut sa Zlatibora, bostan iz Čente, kis. mleko iz Sakula, sablja iz Damaska, svaka dobra sablja je iz Damaska, proveri kod pok. Flobera.
&
Država oskudeva u stanovništvu, fali joj trista hiljada duša od prošlog popisa, kao stvor nepopisan do dana današnjeg mišljah da ćemo dobiti sendviče ili dnevnice kao nekoć učesnici spontanih mitinga te da će moj poziv na 0800 33 55 99 biti jedva dočekan, ma kakvi, vaš poziv ne može biti opslužen, plači Ivane Klajne, Ivanu Klajnu, eto, ne znam ni sam kako se kaže, plači Milko Canić, plači Milka Canić, koja, osmehnuta i suzdržana, ćutke motriš da takmičari u prevelikoj želji za pobedom ne pribegnu kakvom obliku nepriličnom jeziku naših otaca, ali i dece naše – je li iko zadao jeziku više udaraca od telefonije? Osilivšem se glagolu „pričati“ ne može niko ništa, on dobrovoljno i radosno odmenjuje glagole „govoriti“ i „razgovarati“ („divaniti“, „besediti“, „ćaskati“, „čavrljati“, „ćeretati“, „pripovedati“…), a reklama veli: pričaj besplatno (ili jeftino,svejedno) prema drugim mrežama!
Pa šta, jeziku niko ne može ni da naudi ni da pomogne, zar ne!?
Kuliraj onda, sve je super, ekstra.
Moj poziv popisnim snagama beše opslužen oko pola devet, poslednji je dan, pitaju bih li izvoleo da se vinem do opštine, bih, rado, ali u čijem je interesu popis?! Ko treba svetskim moćnicima da skreše „važnija su vam dva miliona Albanaca, nego sedam i po miliona Srba“!? Ja i meni slični danas obezbeđujemo to „i po“. Samo što ću se ja izjasniti kao Banaćanin (koji je možda i Bugarin poreklom iz Rumunije), kao neznabožac koji je SPC izopštio iz sebe pre šest godina!
