Kosovo. Sasvim nov pesnički izazov
Ko veruje da je Isus pretvorio vodu u vino poverovaće i da su uspeli izbori u severnom delu Kosova. Formalno sve je u redu. Suštinski, to su bili izbori bez entuzijazma i konačni čin predaje birača u ruke Tačijevih zakona i države.
Bitka je bila odavno izgubljena i sada roniti suze ne samo da je licemerno nego je i glupo. Opšti poraz uvijen je u pravnu oblandu, ali tim kolačem nema ko sa srpske strane da se obliže, osim možda Aleksandra Vulina, koji uniformisanjem kompenzuje stid i sram zbog uloge koju je pristao da odigra. Nisu, gospodo, to bili slobodni izbori. Daleko od toga. Pretnje i ucene poterale su ovaj put nešto veći broj ljudi da glasa za srpske liste, a onda smo se još i posvađali oko tog malog broja.
Mir u izbornom danu čuvan je dugim cevima, ali odluka da se glasovi broje van biračkih mesta, u Kosovo Polju, a da brojčanik bude u rukama Euleksa, uneo je crv razdora i među srpskim kandidatima. Jedan sa nešto više od dve hiljade glasova i drugi sa nešto manje od dve hiljade glasova gledaju se preko nišana. Ko je tu veći Srbin u vrlo malom srpstvu? Ko je izdao veru za večeru?
Priština je zadovoljna, Beograd je presrećan, Briselu se može da bude uzdržan, i ovako nam daje ništa i još traži da to ništa držimo čvrsto.
Oko „kosovskog pitanja“ nikada nisam bio sentimentalan. Izgubljeni ratovi imaju cenu. Bio sam skeptik kad su ovi bili vernici i jedino što sam postavio kao pitanje bilo je može li se napraviti dogovor koji bi opstanak srpskog naroda na Kosovu učinio održivim. Briselski sporazum dao je Srbima manje od takozvanog Ahtisarijevog plana, ali dao im je, ipak, nešto. To je ta Zajednica srpskih opština koja će Srbiju skupo da košta, ali će malo da doprinese održivosti rešenja.
Kad se stvar prebaci sa terena opšte politike i izbora, kad se dovede do praktičnih pitanja – od vađenja krštenice do plaćanja računa – videće se da su tamošnji Srbi živeli u zabludi i da moraju da se pomire s činjenicom da su strani državljani. Kakva je Srbija, možda su oni i dobro prošli.
Ovi strogo kontrolisani izbori sa bednim rezultatima označili su kraj „kosovskog epa“ i možda ćemo preći na lirsku poeziju, kontemplativnu i okrenutu „nutrini“, nadahnutu pojedincem i njegovim odnosom prema svetu. Ne bi to bio mali podsticaj srpskoj kulturi, ali šta bi onda radili razni Drecuni.
Sportisti i artisti: Ferman i virman
Iz Srpske napredne stranke, a na podsticaj Aleksandra Vučića, pokrenuta je ideja da se političari povuku iz sportskih klubova i saveza. Do juče su se tu trpali, neki su bili i ugurani s idejom da „raščiste stvari“ (slučaj FK Crvena zvezda) ali, kako sada novi vetrovi duvaju, moraće da se, barem „naprednjaci“, presele na tribine gde je i Vučić proveo dobar deo mladosti.
Evo ga prvi, najbolji đak među odlikašima. Neki Babić, visoki funkcioner SNS-a, podneo je ostavku na funkciju predsednika Vaterpolo saveza Srbije, a još gaće nije namočio jer je izabran koliko prekjuče. Ali, zna taj Babić kako vetar duva i ne bi da talasa. Mani vaterpolo, tu se ionako udara ispod vode.
Ali kad se Vučiću, prvom potpredsedniku Vlade, kao što sam već pisao, učini da je dobar neki naum, on se lako ne zaustavlja. Tako se prošle nedelje upitao i šta će Dragan Đilas na čelu Košarkaškog saveza Srbije, kad veze nema s košarkom… hm, osim onih slika u „Kuriru“ koje, plasirane u pravom trenutku, bivšeg gradonačelnika povezuju s jednom našom košarkašicom.
Đilas Vučiću nije ostao dužan i rekao je, citiram po sećanju, da će se on povući iz košarke ako se iz istih razloga – odnosno zato što pojma nema – Vučić povuče iz privrede. Nije nikad u životu potpisao nijedan virman, rekao je predsednik Demokratske stranke.
Ja sam još odavno napisao za „Vreme“ da nema uspešne vlade u kojoj bar deo ministara nije neku noć probdeo u brigama kako će radnicima podeliti platu. Ali, to sam pisao o prošlom sastavu vlade, kabinetu Mirka Cvetkovića, i dobar gnev sam bio natovario sebi na leđa posebno od ministra koga sam proglasio za najvećeg poslodavca u tom društvu. Dok je držao kafić, zapošljavao je troje ljudi.
Ne kažem ja da je neko poslodavačko, preduzetničko iskustvo bitno za obavljanje ministarske funkcije, ali malo više iskustva u obavljanju konkretnih poslova sa konkretnim ljudima ne bi nikom bilo na odmet.
Ne bih sad detaljno analizirao sastav aktuelne vlade. Dovoljno je da im čitalac, ako ga to ne mrzi, pogleda zvanične biografije i tako će i sam da se uveri da je malo njih jelo lebac od testa koje nam svakodnevno mese. Ima tu titula i počasnih zvanja, impresivne partijske karijere, profesura i doktorata, ali prakse bogami slabo ima. Kad još bolje razmrsite stvar, videćete da su ti ljudi mahom bili budžetski korisnici, bilo direktno bilo preko stranačkih kasa.
Najveći izuzetak od ovog pravila je aktuelni ministar privrede. Ali on je izuzetan izuzetak od ovog pravila. Saša Radulović je bio stečajni upravnik. Opozicija pakosno tvrdi da je od 15 stečajnih postupaka uspešno okončao samo dva. Ali, nesporno je da je stekao zanimljivo iskustvo. Ima, priznaćete, jake simbolike u činjenici da ekspert za stečaj upravlja srpskom privredom.
Ništa bez javnosti: „Vreme“ na zidu
Da nema interesne grupe koja se tim stvarima bavi, ne bih ni znao da je nekakav podgorički Institut za javnu politiku (ili tako nekako) organizovao konferenciju, plus izložbu s naslovom „Reč, slika, neprijatelj“ (ili tako nekako) u čemu je glavni lik, pokretač, rodonačelnik i blagajnik Vladimir Beba Popović, koji uz sasluženje sve moj do moga ima nameru da regionalno širi demokratiju, kulturu, medijske slobode i što god još treba prodati ako se nađe kupac. Prava javna kuća. Još politička.
Iskreno, za sve ovo boleo bi me „crven ban“, kako onu mušku stvar opisuje Svetislav Basara, učesnik pomenutog skupa koji rađe, u kolumnama u „Danasu“, opisuje šta je tamo jeo i pio nego šta je morao da kaže, da nije bilo nekih fotografija naslovnih stranica „Vremena“ koje gordo, kano klisurine, na izložbi stoje uz odnekud odjednom četničke „Vijesti“ i „Monitor“ s idejom da smo svi ista govna ako se ne slažemo sa pomenutim Popovićem.
Istina, izgleda da je prisustvo „Vremena“ na toj izložbi koju je pohodio i Milo Đukanović bilo skromno. Mali smo mi za velike epitete poput „četničke novine i novinari“, pa su nam, sudeći po onome što sam mogao videti, objavili tek dva uratka – ne garantujem, možda je bilo i više toga – ali ta dva su imala zajednički nenapisani naslov „Selo gori, a Beba se češlja“.
Čujem da će taj Institut da otvori kancelariju i u Srbiji. Saradnike već ima.
