Posao i sumnjičenja: Lepo da ti kažem
„Kurir“ je najzad tačno zapazio: „Miodrag Kostić, predsednik srpskog poslovnog kluba ‘Privrednik’ i vlasnik ’MK grupe’, preporučio se prvom potpredsedniku Vlade i predsedniku SNS-a Aleksandru Vučiću. On je na konferenciji ‘Srbija se okreće ekonomiji – odgovorno zajedno do izlaska iz krize’ Vučiću ponudio pomoć u upravljanju nekim javnim preduzećima kako bi ih učinio profitabilnim.“
– Kad čujem Vučića kako priča, razmišljam da se učlanim u SNS, da pomognem da iznesete nepopularne mere koje ste planirali u restrukturiranju 179 državnih firmi – rekao je Kostić. On je zatim dodao da se ipak neće učlaniti u SNS, ali da je spreman da pomogne.
– Spremni smo da deo vremena odvojimo da pomognemo javnim preduzećima, ali ne da ih privatizujemo, nego da ih dovedemo do profitabilnosti – rekao je Kostić, na šta mu je ministar ekonomije i privrede Mlađan Dinkić dobacio da bira da li će uzeti FAP iz Priboja ili „14. oktobar“ iz Kruševca.
Aleksandar Vučić, rekao bih, naučio je da se nosi sa laskanjem ili je barem naučio da ne pokazuje da mu to prija. Da je hteo, mogao je Kostiću odgovoriti stihovima iz pesme Lepe Brene: Šećeru, šećeru, da li imaš nameru, da nam dani budu ludi, muški, muški, muški se potrudi.
Nije lako srpskim privrednicima. Posao ide očajno (dele s Vučićem noćne more oko ekonomije), ali se dodatno preznojavaju u nesanici zato što za razliku od biznisa dobro ide sumnjičenje oko njihovog prvog, drugog ili stotog miliona. Strah je utoliko veći ukoliko čovek može više da izgubi i razumljiva je bojazan najbogatijih da se zamere najmoćnijem.
Nije ovo prva pohvala Miodraga Kostića novim vlastima. Pre jedno tri, četiri nedelje u dvorištu vile u Šekspirovoj, u Beogradu, gde stoluje srpski klub „Privrednik“, povodom proslave devete godišnjice rada kluba, Kole, zvani Šećer, u svojstvu predsednika rekao je: „Vlada Srbije upustila se u borbu protiv korupcije i jasno ukazuje na probleme u budžetu i javnim preduzećima. Transparentno se analiziraju svi potezi izvršne vlasti, nema amnestije zarad partijske pripadnosti, otvara se dijalog vlasti i privrede, a očekujemo da ih sa narednim mesecima bude i više.“
Prema njegovim rečima, sazrelo je vreme da sposobni ljudi iz vlade, privrede, ali i drugih segmenata društva, sednu za sto i naprave program za bolju i uspešniju Srbiju. Privrednici su uvek optimisti i kada je dobro i kada je loše. „Imali smo prilike i ranije, ali i sada, da prepoznamo upravo ovu, rekao bih, istorijsku priliku – rukovodstvo zemlje je spremno da založi sve snage i da dosledno stane na put preprekama koje smo zajedno izbegavali.“
Kostić je nastavio: „Vlada Srbije je u prvoj godini rada, uz sve moguće zamke koje nosi svaka vrsta koalicije, pokazala jedinstvo upravo tamo gde je najpotrebnije – u doslednom držanju evropskog kursa, pravljenju strateških partnerstava i izgradnji poslovnog ambijenta u zemlji, koji postaje atraktivan i za domaće i za strane ulagače.“
Sami na ledini: Alek nije došao
Verovatno je tako koncipiran govor bio deo nove poslovne strategije srpskih privrednika. Biznisplan je jednostavan – gledaj da ne nadrljamo dok ovo protutnji. Malo ko od prisutnih je u Kostićevom pozdravnom govoru prepoznao srpsku privredu, ali su prepoznali političku stvarnost, pa nije bilo glasnog dobacivanja, mada je bilo podgurkivanja i namigivanja.
Međutim, oni kojima je govor bio namenjen nisu ni došli u Šekspirovu. Niko iz „državnog vrha“ pa ni iz nižih ministarskih ešalona nije došao na prijem, što je ostavilo dosta mučan utisak. Utoliko pre što je policijsko obezbeđenje oko vile bilo poveliko. Zluradi su se pitali koja je svrha upotrebe policijskih snaga u toj blagoj, junskoj noći.
Samo godinu dana pre ovog skupa, na istom mestu, istom prigodom, političara je bilo maltene koliko i privrednika. Zvezda je bio Tomislav Nikolić, tek izabrani predsednik Srbije, ali je skupom ipak dominirao Aleksandar Vučić jer je bilo jasno da će se oko njega formirati nova vlada.
Već tada se videlo da će daleko stići – Vučić, a ne privrednici – jer, rekao bih, svako je imao želju da se preporuči, potpuno svestan da je to jedan od bitnih uslova „povoljnog privrednog ambijenta“.
Ove godine taj neformalni skup privrednika i političara je izostao. Sve smo ih zvali, mrmljali su organizatori skupa, ali je potpuno odsustvo kreatora politike jasno pokazalo da ovi nisu skloni „strateškom partnerstvu“ s tajkunskom klasom domaćeg porekla.
Tako su se našli na ledini, pa je valjda Kostić i u njihovo ime imao potrebu da pojača retoriku; umalo da se javno učlani u Srpsku naprednu stranku, a verujem da je učestvovao i u kreiranju naslova skupa „Srbija se okreće ekonomiji – odgovorno zajedno do izlaska iz krize“, s naglaskom na „okretanje“ i „zajedno.“
Bože, pomozi: Rezervni plan
Ali, ne bi oni bili uspešni poslovni ljudi kad ne bi imali rezervni biznis-plan. O tome svedoči sledeća vest: „Njegova Svetost, Patrijarh srpski gospodin Irinej posetio je Srpski poslovni Klub ‘Privrednik’ i blagoslovio kuću srpskih privrednika. Članovi Kluba su sa patrijarhom razgovarali o ciljevima i zadacima koje su postavili, posebno u delu koji se odnosi na očuvanje tradicionalnih srpskih vrednosti, baštinjenju misije predratnog ‘Privrednika’ i aktivnostima koje planiraju u oblasti društveno odgovornog ponašanja. Posebno je razgovarano o potrebi širenja vrlina koje su vekovna karakteristika srpskog naroda, o demografskim i drugim problemima mladih, i o načinima na koje se delotvorno i u relativno kratkom roku može uticati na povratak dominacije pravih vrednosti.“
Dobro privrednici znaju s kim imaju posla i da je ovde sve u božjim rukama, pa, ko vele, da na vreme obezbede podršku s nebeske strane.
