U središtu društvene stvarnosti Srbije bili su mediji. Oni su, čini mi se, zajednički u svim pričama oko političkih podela, stanja u društvu, psihičkog stanja pojedinaca i društva u celini, kao i mogućih rešenja ovog mučnog stanja svojevrsne paralize sistema.
Unutar polemike o ulozi medija, centralno mesto zauzimaju rijaliti programi koji su u javnosti postali paradigma za sve loše u našem društvu. Jedan od glavnih zahteva građana koji su u nekoliko navrata širom Srbije organizovali protestne šetnje jeste ukidanje rijaliti programa. Posle nekoliko nedelja žestoke političke debate, postalo je jasno da su masovni zločini zapravo postali okidač za raspravu u medijima o medijima. Mi smo se tako našli u svojevrsnoj medijskoj metarealnosti, gde se praktično odvija kompletna polemika, istraga, manipulacija i komercijalizacija ova dva masakra u kojima su stradala deca i mladi ljudi bez ikakve krivice. Upravo tu se krije jeziv paradoks medija u Srbiji, koji bilo da brane ili napadaju rijaliti koncept, zapravo ulaze u svojevrsnu metarealnost, koja u mnogo čemu neobično podseća na rijaliti. Ovu strašnu hipotezu, koja podrazumeva da u medijskom matriksu nasilja nismo u stanju da se izađemo iz šablona, po mom mišljenju, potvrđuje nekoliko stvari.
RIJALITI NIJE SPONTANA, VEĆ REŽIRANA STVARNOST
Čini mi se da za ovu tezu imamo najviše dokaza. Dve komercijalne televizije koje su praktično poistovećene sa rijaliti konceptom (Pink i Hepi) neprekidno, besprizorno i beskrupulozno lažu o protestima građana u Srbiji. Političari, analitičari, vidovnjaci, voditelji, estradne zvezde, učesnici rijalitija, svi su mobilisani u neprekidnoj kampanji u kojoj se laže o broju ljudi, laže se o nasilničkim i rušilačkim pobudama, o stranim plaćenicima, praktično se konstruiše paralelna realnost. U izvesnoj meri, uz manje kreacije a više ignorisanja i minorizacije, izmenjenu sliku realnosti je emitovao i RTS. Tek posle upornih zahteva predstavnika opozicije za sastankom ili prilikom da se pojave u programu Javnog servisa, pojavila se debatna emisija pred drugu protestnu šetnju. Zahtevima građana za ostavkama članova REM-a, ministra policije i BIA, dodat je i zahtev za ostavkama u RTS-u.
Pink i Hepi sada imaju još jedan rijaliti, u kojem se satima omalovažavaju i vređaju građani, veoma često u prisustvu i uz učešće članova vlade ili premijerke. Ona je simbolično dala najveći doprinos odijumu javnosti igrajući se montiranim fotografijama sebe, predsednika i ministra Malog. To je suština rijalitija – kada se kreveljite ljudima u lice u vreme kada su građani u šoku i kada ih nazivate hijenama i ruljom. To je, dragi gledaoci, suština rijalitija na našim televizijama već decenijama.
Onda se montiraju fotografije sa protesta, broje, sabiraju i oduzimaju ljudi dok nacija u tišini pokušava da shvati šta nam se to desilo i kako dalje. Montirana realnost videla se svaki put kada se iz desetina hiljada mirnih građana izdvoji i ponavlja slika nekakvog provokatora, koje ste mogli da prepoznate iz drona, da se izrazim jezikom Pinkovog razvojnog centra PRDC. Zamislite samo blamiranje jednog od najglasnijih branilaca rijalitija, koji baš kao učesnici rijalitija prima “puškice” sa instrukcijama putem SMS-a. Ta besprizornost, odsustvo solidarnosti ili empatije, pevanje u kući obešenog, kako se to kaže, jeste obeležje koncepta u kome su ljudi sa kojima živite vaši protivnici i cilj je pobediti ih. Nagrada može biti novac i popularnost, na Pinku ili Hepiju, ali izgleda da nagrada može biti i opstanak na vlasti. Nema društvenog konsenzusa, već je u toku bespoštedni rat do istrebljenja.
NIŠTA NE DONOSI GLEDANOST KAO EMOCIJE
Nažalost, u svim TV programima, bez izuzetka, manipulisalo se emocijama. Kada prikažete roditelje nastradale dece, mi gledamo ljude pretvorene u žive rane koji se bore sa neopisivim bolom. U ovim danima se pokazalo da smo najmanje vremena u medijima posvetili racionalnom rasuđivanju o nagomilanim problemima. Umesto toga, videli smo i čuli bezbrojne emocionalne ispade različitih “stručnjaka”, koji su predložili isto toliko bizarnih rešenja za ovu situaciju. Sve bi to moglo da se reši odmah, po kratkom postupku. To je princip rešavanja problema u rijalitiju gde postoji “veliki šef” koji je strog i pravedan. Krivce obesiti, prekinuti školu, porušiti školu, prekinuti godinu, ukinuti Pink i Hepi, itd. Plašim se lakih rešenja jer znam da ih nema. Bilo je i bizarnih predloga, na sreću u ozbiljnoj manjini, da se tokom protesta protiv nasilja, ili umesto njega, uzmu govnjive motke i prebije bagra.
Istini za volju, ovakve ideje su naročito cvetale na društvenim mrežama, gde anonimnost uklanja svaki smokvin list elementarne pristojnosti.
Emocije su se videle i u Skupštini Srbije, gde se jedinstveno ćutalo samo tokom minuta u kome je odana pošta žrtvama, a potom je usledila neverovatna rasprava. Na kritike opozicije i pozivanje na odgovornost, vlada je reagovala uvredama i psovkama, sa ili bez uključenog mikrofona. Shvatili smo da je tim ljudima koncept lične odgovornosti apsolutno stran, što je ministar Gašić najbolje objasnio. Ako njega stranka ili Vučić postave bez bilo kakvog osnova za ministra vojske, policije i šefa BIA, onda je potpuno logično da će on biti lojalan samo onom ko mu je omogućio da bude trostruki MVP. On odlično zna da bi bez toga bio običan čovek, eventualno biznismen iz Kruševca. Svaki učesnik rijalitija to odlično zna. Šta bi bez tog blagoslova bio bilo ko iz sadašnje vlade, uključujući premijerku – isto ono što bi bili Miljana Kulić, Lepi Mića, Janjuš ili bilo koji drugi zadrugar bez Željka Mitrovića.
Na kraju, uvek možete napraviti podelu na naše i njihove. To je počelo najavom kontramitinga SNS-a ili posete Pančevu, gde su autobusima dovođene pristalice iz cele Srbije i saterane u prostor pred kamere. Nema šetanja, nema pišanja, tu ste za kamere. U narednim danima imaćemo tri šetnje. Litiju, miting SNS i na kraju još jednu šetnju koju organizuje proevropska opozicija. Igraćemo se prebrojavanja, poredićemo naše i njihove, koji su lepši, koji su tužniji, kojih je više, koji stvarno tuguju, a koje je baš briga. Opet ekskluzivni kadrovi iz drona, reporteri sa ulica, traganje za strancima, pijancima i provokatorima. Tri predizborna skupa – tri političke grupacije u Srbiji, odmeravanje snaga pred neke buduće izbore, pred kamerama. Vučić je otišao i korak dalje. Shvativši da je zločin u “Ribnikaru” nerešiv problem za njegov politički PR, on se okrenuo porodicama žrtava u Mladenovcu. Iako se taj zločin mogao sprečiti i predvideti, jer je očigledan propust službi bezbednosti, on je otišao kod porodica žrtava računajući da će tu naići na manji otpor. Time se donekle odgovara na optužbe zašto nikog iz vlasti nije bilo na mestima zločina. Tuga se, dragi gledaoci, takođe režira.
Na kraju, primetio sam u samoj suštini medijskog pokrivanja zločina jedan detalj koji je nedopustiv. Ne radi se o jezičkom čistunstvu, već o prirodi događaja i odnosa prema njemu. Drage kolege, u najmanju ruku pogrešno je govoriti, pisati ili referisati na protekle događaje izrazom “tragedija” ili “tragedije”. Time se implicira da su u pitanju nesreće poput erupcije vulkana, zemljotresa ili bilo kakvog događaja koji je proizvod niza nesrećnih okolnosti i koji se nije mogao sprečiti. Ovo nije elementarna nepogoda, već nasilje u svom izvornom obliku. Odluka da se drugom čoveku ili ljudima svesno oduzme život jeste nasilje u elementarnom i izvornom smislu, ako hoćete i biblijskom. Nasilje je, dragi gledaoci rijalitija, svestan izbor a ne slučajnost, baš kao kada nekome pretite ili ga vređate. Na kraju te spirale je ubistvo i to mora biti jasna poruka, jer je to pravo finale svakog političkog, medijskog ili porodičnog nasilja. Baš kao što ne postoji divan komšija koji jednog jutra pobije pola sela, tako ne postoji rijaliti gde se sukobi rešavaju razumevanjem drugog i međusobnim poštovanjem.
Zato želim da se ovaj medijski rijaliti što pre završi, pre kraja školske godine, u najboljem slučaju odmah. Bez pobednika, jer smo svi gubitnici.
