Reforma i nada: Držeći se noktima za ivicu provalije
Nema velike tajne u vrtoglavom rastu i održavanju popularnosti Aleksandra Vučića. Sve što je on govorio za ove gotovo dve godine – koliko je njegova stranka i on, kao stožer stranačkih uspeha, na vlasti – običnom i ojađenom svetu verovatno deluje kao melem na ljutu ranu.
Vučić ima nesporan dar da čoveku koji ga sluša sve što govori, a posebno način na koji govori, izgleda kao neka pravedna kazna koja će doći, ali njega lično neće da pogodi. Svi će, čini mu se, da nadrljaju, a njemu će biti bolje. Gubitniku tranzicije i srpskog lutanja u prostoru i vremenu izgleda sasvim normalno da neko drugi bude kriv za to što živi bedno, držeći se noktima za ivicu provalije.
Tu je najveći rezervoar Vučićeve političke snage i dok bude samo govorio ona neće biti okrnjena. Problemi će da nastanu ako ikada počne sprovođenje onoga što Vučić obećava. Dobro, neće to biti „ubijanje i vešanje na Terazijama“, ali pad popularnosti će početi od trenutka kada taj obožavalac Vučićeve ideje za više reda i pravde i sam shvati da će biti pogođen direktnom intervencijom i dubokim rezovima u živom tkivu jednog suštinski klijentelističkog društva u kome nema nevinih. Kad se ruši kuća, cigle padaju po svima.
To je uostalom i glavni razlog što se sve to odlaže već decenijama. Ali, Vučiću je pripala nezahvalna uloga da u vremenskoj iznudici te poteze i odigra. Dve godine on liči na čoveka koji se sprema da skoči u hladnu i duboku vodu, hvata zalet i stane kad se približi skakaonici. Skoro dve godine raznim manevrima taj skok se odlaže, a voda je sve dublja i hladnija.
Vučić hrabri sebe i partijske drugove: „Dobro je što je nama pripao najteži zadatak, ali i najveća čast. Neke političare buduće generacije neće pamtiti, ali ovu vladu će ljudi pamtiti po hrabrosti da se pokrenu reforme, zbog činjenice da u kampanji nismo obećavali med i mleko, zato što ćemo doneti zakone o radu, stečaju, privatizaciji, planiranju i izgradnji i sve drugo što smo obećavali, zato što ćemo javna preduzeća izbaciti iz kontrole ministarstava pa neće biti ničija partijska prćija“, rekao je Vučić na sednici Glavnog odbora SNS-a.
Tamo su mu svi tapšali, ali to je neki put i način da se tom vrstom buke prikrije ono što ljudi stvarno misle. To važi za celu Srbiju.
Gde su pare: Godišnjica Briselskog sporazuma
Ima ironije u tome da se godišnjica od usvajanja i potpisivanja Briselskog sporazuma kojim je trasirano povlačenje Srbije s Kosova i Metohije zaseni nalazom skupštinskog anketnog odbora o trošenju svenarodnih para na projekt očuvanja Kosova u okviru Srbije.
Predlog izveštaja o trošenju budžetskih sredstava na Kosovu i Metohiji, od 2000. do 2012. godine, koji je većinom glasova usvojio Anketni odbor Skupštine Srbije, pokazao je da je bilo velikih zloupotreba. Nenamensko trošenje sredstava iz republičke kase – iz koje je za KiM u tih 12 godina izdvojeno blizu 230 milijardi dinara (ili 53 miliona dnevno), to jest više od 2,8 milijardi evra ukupno – utvrđeno je u mnogim oblastima – od sanacije posledica zemljotresa u Kosovsko-pomoravskom upravnom okrugu, aprila 2002, preko otkupa kuća i stanova za smeštaj kadrova i stambeno zbrinjavanje interno raseljenih lica, izgradnje infrastrukture, do oblasti obrazovanja i zdravstva i finansiranja potreba lokalnih samouprava i javnih preduzeća.
Predsednik Anketnog odbora Momir Stojanović je rekao da predlog izveštaja nikog ne optužuje, nego ukazuje na nenamensko trošenje. „Izveštaj nije uperen protiv našeg naroda na Kosovu i Metohiji, nego protiv onih koji su se bezobrazno obogatili i ‘patriota’ koji su moć stekli potkradanjem državnih para“, rekao je Stojanović na sednici ovog odbora.
U ovim predsednikovim rečima ima malo političke zluradosti a zluradi bi mogli čak i da likuju nad onim delom o patriotama. Kao da se sugeriše da je bolje što smo se manuli te glavobolje s Kosovom kad to toliko košta i toliko se krade. Ali, rekao bih da odgovornost ne počiva samo na „patriotama s terena“. Budžetski nadzor na Kosovu gotovo da nije postojao. Beograd je nemo gledao kako se država čerupa. Smatralo se nekako nepristojnim braću u nevolji pitati šta je s našim parama, kako se troše i ko ih troši i ko se sve tu ugradio. Iza velikih reči skrivan je krupan i sitan kriminal.
Bio je to krupan državni projekt – učiniti opstanak Srba na Kosovu održivom misijom – i smatralo se sitničarenjem da se na uštrb najveće nacionalne teme i mita postavljaju ovozemaljska pitanja oko para.
Sva trežnjenja su mučna, a najmučnija su ona izazvana teškim opijanjem.
Bog i fudbal: Da kupe kalendar na vreme
Tucanje jajima je uskršnji običaj, ali evo vam primera tucanja u zdrav mozak. Nadležni u Fudbalskom savezu Srbije odredili su nove termine odigravanja prvoligaških utakmica da ne bi pikanjem lopte uvredili nečija verska osećanja, a posebno navijača koji su toliko pobožni da je njihova skrušenost već postala legendarna i prešla, po čuvenju, naše granice.
Lepo, fudbal će da se igra u neke druge dane kada je bogougodnije izbiti nekom oko ili zub. Crkva pokazuje svojstva margarina. U sve se meša. Tako nam u „Politici“ protoprezviter stavrofor dr Velibor Džomić, predstavljen kao stručnjak za crkveno pravo, objašnjava:
„Dobro je što su nadležni u fudbalskim institucijama doneli odluku o pomeranju termina utakmica na Veliku subotu. Žalosno je ako to nije urađeno na svim nivoima, nego samo u najvažnijoj ligi. Takođe, moram da konstatujem da oni koji određuju termine fudbalskih utakmica, kao ni ranije, nisu bili na visini zadatka kada su planirali i utvrdili kalendar takmičenja. Vaskrs spada u pokretne praznike, ali bi odgovorni u fudbalskim institucijama trebalo da znaju da nije vanredni praznik. Sveti arhijerejski sinod SPC uvek blagovremeno objavljuje crkveni kalendar za narednu godinu. Na primer, uskoro će se pojaviti crkveni kalendar za 2015. godinu. Iz njega će oni koji žele moći da vide kada će se Vaskrs proslavljati naredne godine. Ukoliko budu pokazali dobru volju prema igračima i navijačima među kojima je najveći broj vernika, neće doći u situaciju da pomeraju termine, objašnjavaju razloge i trpe kritike.“
A da ne bi sve ostalo na reklami crkvenog kalendara za naredno leto gospodnje Džomić dodaje i malo duhovnosti, pa kaže:
„Nije blagosloveno da se utakmice organizuju u Velikoj ili, kako se još naziva Strasnoj sedmici, niti na Vaskrs. Pravoslavni hrišćani se tokom velikog posta pripremaju za Vaskrs sveukupnim uzdržavanjem i molitvom. Taj podvig je u svakom pogledu vrhunski u Velikoj sedmici. Na Veliku subotu prizivamo sebe, jedni druge i sve saborno da usklikne Gospodu sva zemlja, a ne da zviždimo i navijamo. Možda tropar koji sveštenik molitveno izgovara u toku liturgije na Veliku subotu najbolje daje odgovor zašto ne treba organizovati utakmicu na taj dan: ‘neka umukne svako telo čovečije i neka u sebi stoji sa strahom i trepetom, i ništa zemaljsko neka ne pomišlja, jer Car careva i Gospodar gospodara dolazi da bude zaklan i dade sebe za hranu vernima…’“
