Dobijem sinoć SMS od nepoznatog pošiljaoca, možda i od poznatog, ali čije ime nemam u imeniku mog centralnog mobilnog (dobio sam još dva službena koje još nikako da pustim u sveč. opticaj): Uplati mi dopunu od 500 dinara na ovaj broj, pa cu ti ja dati pare, nemam ovde gde da dopunim, a hitno mi treba…
Ako ste raznosač reklamnog materijala, lopov, obijač, ako hoćete da se ugrejete u nekoj pristojnijoj zgradi, koja naravno ima interfon, pritisnite sedam-osam dugmića, odazvaće vam se troje ili četvoro stanara, iznenadićete se koliko je ukućana očekivano u svako doba dana, recite „ja sam“ i neko će vam već otvoriti, tako i ovo stvorenje koje od mene ište 500 dinara…
More, da nije neko koga znam, a naprosto ga nemam u imeniku?! Pozvaću broj, da vidim ko je to spao na moju pomoć i na moju dobru volju, otvorim poruku, nanišanim broj pošiljaoca i pritisnem „jest“, avaj, u donjem desnom uglu pojavi se ne telefonski broj nego „500“! Ke mi odleti 500 dinara nekome koga u životu nisam video, a ko je tehnički toliko napredan da bespravno preusmerava novac u svoj telefon, kao oni što se povežu na nečije brojilo pa kradu struju, samo što je ovo bežično!
Da je tražio dvesta dinara pritisnuo bih „yes“ u čisto spoznajne svrhe, baš da vidim hoće li mi moja kompanija poslati SMS „uspešno ste kreditirali broj taj i taj, vaš račun zadužen je za 200 dinara“; prepišem ja fino taj broj pa ga pešice pozovem, odmah me izbacuje, ne daje ni zauzeće, au, dobro je što sam bio predostrožan! Pošaljem onda SMS poruku, ne onako familijarnu, kao što sam primio, nego suzdržanu i samim tim neprikladnu: „Biste li se predstavili?“, a kako da se nevoljnik/ca legitimiše ako je poslednje impulse potrošio/la na vapaj koji je izazvao moje podozrenje i učvrstio me u mojoj škrtosti?
&
Bude mi i to malo, danas pozovem kompaniju i pitam je li moguća takva i takva prevara, ili sam u paranoičnosti baš lepo uznapredovao. Ne, kažu, takva mahinacija nije moguća: doklen ja sam svojeručno ne napišem SMS – KRE, pa broj koji želim i svota koju šaljem – ne može nikako ništa da odleprša sa mog računa!
Oni naravno ne mogu (neće) da mi kažu ime pošiljaoca, naoborot, pitaju bih li ja njima izdiktirao broj pa će oni stvar naučno ispitati, hoću, rado, rečeno-učinjeno, i sad nisam načisto – jesam li nekoga u smetu i na minus dvadeset lišio prilike da pozove spasioce (i još sam ga prijavio kompaniji!)? Ili sam nekome ko se oslanja na vlastito poznavanje psihologije i zakona velikih brojeva (gde na veći broj pokušaja treba da se upeca izvestan procenat lakovernika, rasejanaca i brzopletnika) pokazao da sa mnom to neće ići baš tako lako!?
&
Mi mislimo da smo u imenicima mnogih ljudi, tako neko živi u predubeđenju da ja svakako imam njegovo ime u adresaru mobilnog, a ja te aparate gubim, zaboravljam, jedan mi je upao u Dunav, jedan je pregažen na moje oči u B. Kidriča, ispao mi iz jakne dok sam pretrčavao ulicu kad je zeleno za pešake bilo već na izmaku, uglavnom, ljudi me pozovu ne predstavljajući se (što je u predmobilno doba bilo nepristojno!), i ja malo po glasu, malo po stupnju familijarnosti, malo sistemom eliminacije, pokušavam da dokučim sa kim razgovaram… Ali i kad imam nekog u imeniku ne znači da imam naočare, drugo, nisam ni stekao naviku da gledam ko me zove: ako zvonjavu čujem (što nije uvek slučaj) ja se uvek odazivam, kao u vreme kad nisi znao ko te zove.
Dobio sam za Božić desetak čestitki opšte prakse, templates o malenom Isusu obavili su planetu, istovetnu rimu nepoznatog autora vlasnici telefona šalju svima koji se zadese u njihovom telefonu a pravoslavne su vere, pri tome se pošiljaoci ne potpišu, ja ih u imeniku nemam, te dobijem samo broj i stihove! Pa i one pračestitke koje smo pisali i puštali u prepuno sanduče – čiji bi nam poklopac pao preko prsta i uplašio nas da ćemo čekati dok pošta ne pošalje nekog sa švajsaparatom – i one su bile templates, imale su nacrtanog Deda Mraza, sneg, upregnute irvase, pa čak i tekst „Srećna Nova godina!“, ali si ipak vlastitom rukom pisao adresu i potpisivao si se, a gledaj sad za Roždestvo Hristovo šta sam dobio: pozdrav od neznano koga, iz pera nekog još nepoznatijeg!
Ipak me je to mučilo manje od ovoga sad, sad sam odbio da pomognem nekome kome bi tih petsto dinara nešto značilo, pa bio to možda baš i neki prevarant: za pravog hrišćanina i to je prilika da pomogne, možda je u pitanju savremeni prosjak, koji ne traži gotovinu na ulici (kao ona prosjakinja, znate je, koja kad primeti da se kolebaš kaže: „Ajde, daj, mnogo si mi šaramantan!“), nego ide ukorak s vremenom, postaje sajber prosjak, i ko sam ja da ga obeshrabrim u njegovim početnim naporima!
Ovamo sam za to da se status prosjaka prizna svakome samo na osnovu toga što prosi, zaista, kakav bi dokaz bio jači od toga?! Kad je pre dosta godina u Terazijskom prolazu jedno te isto zabrađeno i presamićeno žensko stvorenje prosilo, kačio sam se sa prolaznicama koje su tvrdile da je to lažna prosjakinja, pogledajte joj ruke kako su bele i mlade, tim su rečima samozvane detektivke upozoravale prolaznike da ne nasedaju na glumu i prevaru, govorio sam da to nije važno, ako se kostimirala kao prosjakinja i ako ulaže vreme u prošnju, za mene je punovažna prosjakinja, pa bila i prelepa odlikašica, iz dobre kuće i zdrava kao dren, lepo sam u ono doba zborio, a sad, kad sam se susreo sa naprednijim oblicima prošnje – ostao sam ja srca kamenoga, kao gospoje u podzemnom prolazu. I čak sam prijavio prosjaka telefonskoj kompaniji. Čiji su mu detektivi možda uveliko za petama, i gde ima podeblji dosije zvani „kamčatka“, poradi toga što se posvetio kamčenju novca koji će budućim zakonom o bežič. telefoniji biti kriv. delo sa zapreć. kaznom zatvora do šest meseci.
