Nije majka karala Marka što se kockao, nego što je posle išao da se vadi. To kaže poslovica kojom bih lepo opisao nevolju u kojoj se našao ministar Oliver Dulić nakon što je na njegovom Tviter nalogu objavljen jedan prilično neukusan post.
Ne bih taj post ovde sada retvitovao, pa ni za radoznalog čitaoca. Nekorektan je, suštinski neduhovit i uvredljiv. Ne liči uopšte na Olivera Dulića kojeg lično (mada površno) znam kao pristojnog čoveka. Ostavljam mogućnost da ga ne poznajem dobro, ali malu.
Oliver se, naravno, izvinio za post, rekao bih i kao čovek i kao ministar i to baš tim redom. Onda je objasnio da njegov Tviter nalog (#cistacica) povremeno servisiraju neki njegovi prijatelji i da je jedan od njih napravio ovu štetu. Neće više nikada, tvrdi Oliver koji se baš dobro opekao.
Jedino što se, izvinjavajući se, sada opekao s druge strane, možda još gore, priznajući da nije autor svih svojih postova. Pa sad možemo da se cenjkamo oko toga koliko je njegovih, a šta mu pišu prijatelji. Što je mnogo veći problem za političara na Tviteru. Jer, govore mogu da mu pišu drugi, može da ima savetnike, sekundante, ma šta god, ali kada se nađe na Tviteru i kada nalog proglasi kao lični, onda tamo mora da bude niko drugi do on sam. Makar objavljivao jedan tvit mesečno, što je, na primer, moj slučaj.
Suština komunikacije na Tviteru je upravo taj osećaj da ste u neposrednom kontaktu sa nekom osobom. Pratite Novaka Đokovića i uživate u činjenici da se obraća baš vama i baš on, lično je ukucavao post. Bio bih prilično razočaran kada bih saznao da to radi nekakav Team Novak. Niko ni njima ne brani da imaju Tviter nalog i da ga redovno pune, ali onda moramo da znamo s kim imamo posla. Isto važi i za ministra, ako je rekao da je nalog njegov, onda ga nikome ne pozajmljuje a da to jasno ne naznači, kao što to ne radi ni sa SMS porukama sa svog telefona.
Ovo pišem zbog sve glasnijih najava od strane političara da će nas uskoro, a zarad kampanje, zatrpati i sa Tvitera i sa Fejsbuka, ma sa svake društvene mreže gde ima živih i glasački osposobljenih građana Srbije. Zamislivo mi je, a sada pogotovo, kako prezauzeti političari (zapravo Tviter nepismeni) zadužuju svoje asistente da umesto njih tvituju kako bi ostvarili uticaj u tom delu biračkog tela. Sa Fejsbukom je još gore, jer tu te vrste intimnosti i nema.
Ne mislim da će društvene mreže na bilo koji način odlučiti naredne izbore. Po meni, društvene mreže su sada kao avijacija u Prvom svetskom ratu. Biće uzbudljivih i gotovo romantičnih okršaja, nešto podrške vojsci na terenu, izviđanja. Ali, izbore će dobiti pešadija i tenkovi.
Što ne znači da se ne treba vežbati za neke buduće političke prilike na kojima će se ključne bitke voditi baš na društvenim mrežama. Prvo pravilo je da nema podvaljivanja, brzo se otkrije, a na Tviteru je poverenje sve.
Ko to razume, već je protivnicima „u repu“.
