Odelo (dalmatinski: veštit; agramerski: ajncug), u principu je kombinacija pantalona, sakoa i – ako ste baš zapeli – prsluka, od istog materijala, dakle štofa, koji može biti raznih vrsta i boja. Nekada se odelo šilo kod krojača, a šije se i danas, ko ima para i misli za sebe da je veliki gospodin, uglavnom kod Engleza koji su zatucani. Nekada su krojači dobro živeli, a onda je došla konfekcija. Konfekcija pretpostavlja da su muškarci građeni uglavnom na tri kalupa: veliki, srednji i mali i tri zapremine – mršavi, srednji i punački. E, pa nisu: ima tu visokih i mršavih kao motka; visokih i razbacanih; visokih i debelih; srednjeg rasta, ali dugih ruku; malih sa širokim ramenima; malih i debelih; sve moguće kombinacije. Krojači su nekada sa tim razlikama izlazili na kraj po prirodi stvari: odmere mušteriju, izmere ga, diskretno ga upitaju s koje strane Ga nosi, shvate i naruče ga za prvu probu za nedelju dana. Posle prve probe i fircanja još nedelju dana i – molim. Pošto je konfekcija prevladala, krojačima ostaje da prilagođavaju kroj zlosretnom kupcu koji ne spada u konfekcijske gabarite – ako dotični ima volju, želju i pare. Ali, na to ćemo se uskoro vratiti.
Prvo pitanje glasi: a koji će krasni meni odelo? Odelo treba japijevski nastrojenim bankarskim činovnicima (ono moderno odvratno sa sva tri zakopčana dugmeta); ministrima, diplomatskim papagajima, političarima i sličnim oblicima života. Uniforma, dakle, kao u vojsci ili policiji: odudaraš li, sledi opomena, pa otkaz. Gotovo. Nekada davno bilo je drugo: kad sam bio klinac gimnazijalac, odelo je bilo važno. Nije se nosilo u školu (to bi bio vrhunski neukus), ali jeste za žurke i večernje provode, pod obavezno, molim. Konfekcija je tada u truloj Jugoslaviji (SFRJ) bila u povoju, pa se išlo po tradiciji kod krojača. Pre toga trebalo je kupiti štof (2,5 metara duple širine, molim), bez prsluka, ali i za dva para pantalona. To je nama, mangupčićima, pružalo izvor dopunskih prihoda: odeš u Robnu kuću „Beograd“, kupiš 2,5 m paraćinskog štofa koji ima po obrubu izvezenu britansku zastavu, odeš pred komision kod „Zone Zamfirove“ i uvaljaš ga za duple pare kulovima koji još pritom i pale konce šibicom da vide je li vuna prava. Naravno da jeste: „Dok ima ovaca, biće i štofova od čiste runske vune“, glasila je izreka tadašnjih „valjatora“.
Beograd se tada (govorim o pedesetim i šezdesetim godinama) dičio esnafom odličnih krojača, uglavnom sa predratnim ugledom. Jedan od poznatijih, omiljeni majstor mog tate koji je bio gospodin, bio je Bilalović iz Narodnog fronta (tu, kod hotela „Prag“), koji je postao poznat kao otac svetskog strip-crtača Enkija (Enesa) Bilala. Tu nije bilo gnjavaže: prva mera, jedna proba i odelo ko saliveno. Stari gospodin Bilalović znao je tačno gde šta spada, koliko gde viri, da ne zateže, da otvara u struku i sve to. Alen Flaser, američki dizajner i autor jedne veoma poučne knjige na tu temu, podsetio me je na tog našeg majstora: kad idete na probu, kaže on, ponesite i stavite u džepove polusašivenog odela sve što inače nosite po džepovima; cigarete, novčanik, telefon, dokumenta, ključeve itd. Tek tada će krojač moći da podesi kroj, a ne da vam posle nabubre džepovi. Isto važi i za kupovinu konfekcijskog odela: probate ga sa svim stvarima u džepovima. Kod te probe otvara se više pitanja: dužina rukava; dužina nogavica; kroj u struku; kako leži okovratnik. Zato se za probu oblače košulje koje se inače nose; rukav košulje ima da viri 2,5 do 3 cm ispod rukava sakoa. Zakopčani sako ne sme da zateže dugmeta, ako ga već zakopčavate. Rukavi ispod pazuha ima da budu ukrojeni malo visočije, da biste mogli da podignete ruku, a da ne povučete sve za sobom. Nogavice ima da pokriju cipele, ali samo odozgo. Falta na struku pantalona (tamo gde počinje onaj ispeglana oštrica, ivica, kakolisezvaše!) ima svoju svrhu za udobnije sedenje. Okovratnik ne sme da bude ni previsok (da pokrije košulju), ni prenizak, da štrči. Manžetne na nogavicama mogu i ne moraju. Džordž Orvel komentariše ukidanje ratne (Drugi svetski rat) zabrane pravljenja manžetni na pantalonama (zbog štednje štofa) valjanim argumentom: manžetne ne služe ničemu, osim da se u njima pronađe novčić koji nam je ispao. A skupljaju i prašinu.
Odelo je šezdesetih godina doživelo pad popularnosti po celom svetu (osim u FBI). Kasnije se oporavilo, da bi danas postalo sredstvo ugnjetavanja kao nekada. Elegantni ljudi od ukusa mogu da ga zaobiđu bez primedbe putem kombinacija sakoa i pantalona itd. (o čemu drugi put); ima situacija gde je neizbežno: pogreb, na primer, dodele odlikovanja i ostale neprijatne okolnosti. U tim žaljenja dostojnim situacijama crni sako i crne pantalone mogu da vas spasu; prsluke ionako nose samo bogati bankari, skorojevići i sličan polusvet. Ona vrsta fine starije gospode koja je prsluk ispod sakoa nosila uvek i iz principa samo što nije izumrla, ako već nije. Poslednji koga se sećam i kome je to stajalo kako treba bio je stari gospodin Savo Strugar, advokat, u savršenim sivim odelima s prslukom, odgovarajućim sivim kravatama, snežno belim košuljama, sivim rukavicama, sivim polucilindrom i štapom sa srebrnom drškom. Toga više nema. Zaboravite.
Moj omiljeni urednik i učitelj u školi života Sergije Lukač (neka se Bog smiluje njegovoj hiperaktivnoj duši!) pozvao me je juna 1975. na stranu i saopštio mi je da sada, kad sam postao novinar NIN-a, ima da se prilagodim i da počnem da nosim odelo, kako to već priliči novinaru jednog tako uglednog nedeljnika. Naravno, rekao sam; samo neka mi ugledni nedeljnik NIN obezbedi jedno hiljadu funti sterlinga u zlatu, pa da odem u Saville Row u Londonu i obučem se kako treba; kao da ja ne znam kako se to radi.
