Mnogo je toga rečeno o poslednjem Vučićevom “javnom sastanku”, na kojem je pred kamerama demonstrirao silu, vređao i ponižavao ministre i državne funkcionere. Ništa tu međutim nema novoga, nagledali smo se toga svih ovih godina.
Možda je najupečatljiviji detalj ovog skupa zapravo bio nastup nesrećnog Đura Macuta, komičnog lika koji izigrava premijera, i koji je – o tuge! – izgovorio istorijsku rečenicu nakon Vučićevog solilokvija. Elem, nije ni on zadovoljan radom ministara. Da li čovek sebe može dovesti u tragikomičniju situaciju? Macuta ni Sterija, Domanović i Nušić zajedno, čak i da odu na tromesečni “retrit” na Divčibare, ne bi mogli smisliti.
Kopiranje Putina
Elem, neki vele da je ovaj televizijski sastanak signal da se naprednjaci pripremaju za izbore i da Vučić svakako planira da bude novi premijer. Drugi da se želi skrenuti pažnja sa brda važnih događaja u zemlji. Treći da se pokušava amortizovati građansko nezadovoljstvo i pad predsedničkog rejtinga, tako što će se krivica za propast države i društva svaliti na ministre i druge funkcionere… Verovatno su svi manje ili više u pravu.
Međutim, pomalo se zaboravlja da Vučić i njegova savetnička menažerija nisu izmislili ovakve političke performanse, kao što uostalom nisu izmislili ništa novo u kreiranju totalne i bezobalne vlasti. Malo su prepisivali od Gebelsa, malo od istočnih praktičara autoritarizma i totalitarizma. Ovakve performanse odavno je počeo da primenjuje Vladimir Putin, čiji su se sastanci sa članovima vlade, gubernatorima i čelnicima državnih kompanija javno prenosili. Veoma su gledani, a funkcioneri bivaju saslušavani, javno kritikovani zbog kašnjenja, loših rezultata i propusta.
Cilj je jednostavan, veliki vođa se predstavlja građanima kao nekakav svevideći, omnipotentni, megapošteni i nepogrešivi bog. Odgovornost za sve probleme prebacuje se na one ispod njega, koji učestvuju u predstavi i klimaju glavom, ponekad se posipaju pepelom, po potrebi i po scenariju. Demonstrira se autoritet predsednika koji radi dan i noć, ne spava, ne ide u toalet, nema vremena ni za seks od silne brige za narod i državu. On hoće sve najbolje, ali ovi njegovi imaju objektivne i subjektivne poteškoće da ispune njegove velike vizije.
Performans ponižavanja kao svojevrsno, pervertirano religijsko iskustvo za građane.
Javni sastanci diktatora
A nije ni Putin to prvi smislio, niti jedini to primenjuje danas, koliko god upravo ruskog “megacara” Vučić kopira. I Staljin je na sastancima Politbiroa držao monologe, kritikovao, ispitivao, delio lekcije. Drugačija su bila vremena, bio je suroviji od Putina. Odlazio je korak dalje, pa su s vremena na vreme letele glave visokih funkcionera. Odlazak u Sibir je bio oblik spaljivanja na lomači.
Radi danas nešto slično i Si Đinping u Kini. Doduše, stvar je manje teatralna nego u Putina, ali ništa manje žestoka. U Severnoj Koreji je identična praksa u vreme dinastije Kim, ali ova država mnogo više baštini staljinističku praksu: ljudi jednostavno nestanu, nekada kada zaista nešto zeznu, a nekada onako, ofrlje, takoreći slučajnim odabirom.
Mogli bismo i dalje da idemo u prošlost, ali i u druge zemlje sadašnjosti. Javni sastanci su rituali lojalnosti, a kamera je instrument moći!
Nemamo baš toliko znanja da to zasigurno utvrdimo, ali smo prilično sigurni da Vučićevi javni sastanci izgledaju najjadnije, da su tek bedni pokušaj imitacije velikih igrača. Videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Zaboravio je Vučić da volu nije dozvoljeno ono što Jupiteru jeste.
