O političkoj delotvornosti i opozicionim poslima

Sva je prilika da je Vučiću ostala još samo jedna slamka spasa: proevropska opozicija.

S vremena na vreme oglasi se pokoji opozicioni političar prevropskog usmerenja s idejom da bi sa studentskim pokretom trebalo napraviti dogovor o izlasku na izbore. Ideja je prihvatljiva i dobrodošla: “dogovor kuću gradi”. Istovremena, ona je banalna i budi dozu nelagode jer dolazi s one strane koja nije u stanju da postigne dogovor ni sama sa sobom. Na vas se ustremila neman koja već 14 godina u kontinuitetu hara zemljom (kao što je harala i u deceniji pre nego što je, 5. oktobra 2000. godine, uspostavljena prva srpska Republika), a vi hladnokrvno predlažete dogovor skupini koja je shvatila prilično elementarnu stvar: samo se zajedničkim naporom, bez uslovljavanja, može zaustaviti štetočina.

Sami po sebi, pregovori između političkh aktera podrazumevaju se u uređenom političkom sistemu. No, ovde govorimo o Srbiji. Nisu li se, uostalom, leve stranke u Mađarskoj bezuslovno povukle kako se glasovi u korist Petera Mađara ne bi rasipali? Uostalom, o čemu bi tačno da se dogovara srpska opozicija? O preživljavanju nakoliko manjih skupina ili čitave zajednice? O tome kako zombiju produžiti život (što nije za razgovor) ili ga najzad upokojiti (što takođe nije za razgovor)? O onome što će se dogoditi posle? Šta uopšte znači dogovarati se sa studentskim pokretom, građanima koji su se okupili oko tog pokreta i onim političkim strankama (Demokratska, Kreni-Promeni, ZLF) koje pružaju bezuslovnu podršku pokretu i stavljaju joj svoje resurse na raspolaganje? O čemu se, osim o tehničkim detaljima. može pregovarati dok se prema vama valja smrtonosna melasa?

POLITIKA NEPOLITIKE

Nije naodmet podsetiti se da je studentski pokret nastao kao naizgled nepolitička skupina, što je Vučićev režim nateralo u tešku defanzivu: naprosto, Vučić nije znao šta da radi sa zahtevima koji se nisu predstavljali kao politički, nego civilizacijski – utvrditi odgovornost za pad nadstrešnice u Novom Sadu (dakle, okončati korupciju), uspostaviti vladavinu prava, osloboditi javni prostor. (Ostavimo ovde po strani paradoks javnog okupljanja: naime svako je javno grupisanje političko čak i kada se grupišemo oko ideje nepolitike. Ali građani nisu pokazali da im taj paradoks smeta. Paradoks nepolitičke politike konstitutivan je za studentski pokret.) Drugim rečima, studenti su odbijali kako režim tako i opoziciju. S jedne strane otrovna melasa (Vučićev režim), s druge grupacija koja je delila samo nemoć (opozicija). Takav stav pokupio je silne simpatije, a Vučićev rejting spustio na 30 odsto.

Ideološki nije bilo razloga za neprihvatanje saradnje s opozicijom. Studentski pokret se zalaže za iste one vrednosti za koje se zalaže i proevropska opozicija: iskorenjivanje korupcije (zaustavljanje pljačke), vladavina prava, slobodan javni prostor. U čemu je onda problem? U nedelotvornosti opozicije. Posle izbora 2024. godine i katastrofalnih odluka, opoziciona grupacija je izgubila poverenje građana. Pred izbore su se, da podsetimo, stekli sasvim opipljivi uslovi za osvajanje gradova, režim je bio oslabljen posle masovnog ubistva u “Ribnikaru” i popustio je (makar deklarativno) pod pritiskom građana protiv iskopavanja litijuma, a atmosfera je veoma ličila na atmosferu pred izbore 1996. godine, kada je opoziciona grupacija predvođena Zoranom Đinđićem, Vukom Draškovićem i Vesnom Pešić osvojila 14 najvećih gradova, računajući i Beograd, te više od 40 opština. Možemo samo da zamislimo šta bi se dogodilo s Vučićevim režimom da je opozicia uspela u tome. Ali nije. Zapanjujućim nesnalaženjem upropastila je sve, a Šibicar ih je svojim šibicarenjem, naprosto, pomeo. I sada bi ta i takva grupacija da pregovara. O čemu, ladies and gentlemen?

Krvarila je opozicija svih ovih godina za sve nas, ali ako ste naumili da stanete na put nemani i ako ste pronašli način da to uradite, prolivena krv se, na žalost, ne računa – računa se jedino delotvornost. Da partizanski pokret u Drugom svetskom ratu nije odneo pobedu, za Neretvu i Sutjesku ne bi znao niko. Zasluge – i to samo ako se toksična melasa zaustavi – dolaze posle.

PREGOVORI, DAKLE

Hajde da vidimo kako bi izgledali razgovori između proevropske opozicione grupacije i studentskog pokreta. O čemu bi se razgovaralo? (Dok se odvratna toksična melasa valja prema vama ne bi li nastavila, radosno, da vam se uneređuje u život.) S jedne strane predstavnici parlamentarne opozicije, s druge predstavnici studentskog pokreta i građana.

Studenti i građani: “Izvolite, ali nemojte predugo, obučavamo kontrolore za izbore, moramo da obilazimo sela, mesta i gradove i razgovaramo s ljudima, možda ponovo krenemo da pešačino, a, ako pogledate kroz prozor, videćete onu gomilu gnoja, ekskremenata, radijacije, svih zamislivih otrova i smradova kako nam se približava, pa, kažemo, ako biste mogli da budete sažeti…”.

Proevropska opozicija (posle kraće i neprijatne rasprave ko će govoriti i o čemu): “Šta ćemo posle izbora, kada osvojimo vlast? Da li je u redu da nama ide 60 skupštinskih mandata, a mi vam na raspolaganje stavljamo partijsku infrastrukturu, organizaciono iskustvo i političku mudrost?”

Studenti i građani: “Hvala i doviđenja”.

Šta je, uostalom, opoziciju sprečavalo da se ujedini i, tako ujedinjena – a ne ovako rascepkana (poput cepkane junetine [puled beef], fantastično mekane i sočne) – predloži saradnju studentima? Pojedinačno, teško da ijedna stranka može da prebaci cenzus. Svi zajedno – možda. Svi zajedno + studentski pokret = sasvim izgledne šanse da se Vučićev režim otprati na đubrište istorije. Jer, kako sada stoje stvari, Vučić teško da može da dobaci do 40 odsto: da ima 45 odsto, izbore bi raspisao juče. No, 40 odsto (ako uopšte ima toliko), to je mnogo. Neka ujedinjena opozicija uzme šest odsto glasova, to je sasvim prihvatljivo (a verovatno i realno). U suprotnom, izađu li pojedinačno, isturi li svaka stranka svog predsedničkog kandidata (uz sve one kandidate koje će režim proizvesti), pokuša li svaka stranka pojedinačno da preživi kako bi ušla u parlament (što je, posle ovih tužnih i strašnih 14 godina rušenja zemlje, nedostojno razmišljanja; uz to, režim bi i medijski i finansijki rado pomogao svakom takvom pojedinačnom pokušaju, kao onomad Vuku Draškoviću ili Dušanu Mihajloviću), dakle, ukoliko se ne ujedine, već odluče da se kao fragmenti pojave na izborima, opozicione stranke ne samo da će izvršiti političko samoubistvo, već će to samoubistvo proizvesti štetu. U dobrom broju slučajeva samoubice su obzirni ljudi, a samoubistvo je, osim očaja, pojedinačni čin hrabrosti, slobode i, vrlo često, odgovornosti. Zbog toga samoubice skaču s litica gde nema ljudi, paze da ne naprave haos ako se odluče za metak, higijenski to urade lekovima, a oni koji se, u nedostatku litica, odluče za skok u urbanim sredinama, vode računa da ispod njih nema nikog. U slučaju da opozicione stranke na izbore izađu pojedinačno ili u manjim grupacijama, bilo bi to kao da skaču sa zgrade ispod koje se okupila gomila ljudi protiv režima.

MIRNODOPSKI USLOVI

Ali zar nije takođe političko samoubistvo ponuditi studentskom pokretu bezuslovnu podršku? Zar to ne znači smrt stranke koja u osvajanje vlasti na izborima ide bez zahteva da njeni ljudi uđu u skupštinu, odnosno u buduću administraciju? S jedne strane deluje da je zaista tako. Ali na šta liče sadašnja skupština i sadašnja administracija? Skupština Srbije je kloaka koju je upravo režim napravio kloakom. Poslanici opozicije se, istina, srčano bore, ali izostaju rezultati njihove borbe. O administraciji da i ne govorimo: osim što se raspala, ona proizvodi samo štetu. Pa da, tačno, opozicija upravo to hoće da promeni. I želja je u redu. Ali stvar je u tome što želja nije dovoljna, valja je i ostvariti. Opozicija, međutim, ne zna kako. Studentski pokret i građani koji ga podržavaju – znaju. Najvažniji zadatak vlade kojoj bi mandat dao Studentski pokret bio bi organizovanje slobodnih i poštenih izbora. (I ne samo to, ali o drugim potezima nekom boljom prilikom.) Na tim i takvim izborima – dakle na izborima kakve je organizovala petooktobarska, prva srpska Republika – svaka od rečenih stranaka (govorimo o strankama koje se nisu ogrešile o Ustav i zakone) bila bi, pod ravnopravnim uslovima, u prilici da javno izloži svoj program i da ga ponudi građanima. A to nije političko samoubistvo. Ako se opozicionim strankama proevropske orijentacije to ipak čini nedovoljnim, slobodne su predložiti nešto drugo, ali neka to urade brzo, odmah, jer, ako pogledaju kroz prozor, videće…

Na desnoj strani političkog spektra nalaze se stranke, pokreti i neki neobični oblici grupisanja koji su, logično, uglavnom srasli s Vučićevim režimom. Zbog toga se Studentski pokret, uprkos svoj halabuci (razumljivoj s jedne strane, politički nedeletvornoj s druge) koje srbovanje izaziva, odlučio da ne čeka Miloša Jovanovića, nego da sam malo maše zastavama, popovima, Kosovom, natiče šajkače na uši i ide na živce tankoćutnim i moralno ispravnim građanima. Jebi ga, nije lepo, ali radi.

DODATAK

Dok ispisujemo ove redove, ponovo čujemo javne pozive opozicionih prvaka proevropkog usmerenja na ujedinjenje. Javni pozivi na ujedinjenje, međutim, samo potvrđuju nemoć opozicije. Ako ih javnost do sada nije naterala da se ujedine, teško da će to uspeti i sada. Ili to uradite, dame i gospodo, drugovi i drugarice, ili podržite Studentski pokret ili se – ovo se ne može reći nežnije – uklonite sa scene.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!