I zaista, kad god bi pao tako lep bakšiš svi mi mužikaši redovno bismo i svi do jednog ustanovili da je reč o finom gospodinu, i pesma koju je poručio zapravo je lepa, ako joj se samo priđe sa dobre i dobronamerne strane.
Jednom smo svirali na Dušanovcu, lokalu sam zaboravio ime, sa teškim, neprozirnim zavesama, kao da je unutra pušionica opijuma, a ne registrovani SUR gde se slavi netom ustanovljena zakonita zajednica ženika i neveste, nema veze, svirali smo podalje od mladenaca i kumova, periferijskim gostima, došao bio i na njih red, gospodin, ne tako lep kao onaj iz prvog pasusa, ali prosečno lep, poruči pesmu i stavi na harmoniku novčanicu ranga današnje hiljadarke (dinara), jedva da smo priveli porudžbinu kraju, kad, sa druge strane stola, malo iskosa od prvoporučioca, jedna gospođa uskoči sa svojom željom, gospodin sa kojim nismo još kvit ne pravi pitanje, dobro, odsvirasmo gospođinu pesmu, ona pred kraj numere već govori narednu, mi i to odsvirasmo, ne namerava kako vidimo da plati, s druge strane, sve ide nauštrb građanina kome smo odsvirali samo jednu stvar, gospođa zausti naslov i treće pesme, B. se okrene čoveku koji nam je dao pare: „Izvinite, je l’ ovo vaša žena?!“
&
Nebojši Glogovcu posrećilo se da igra Dražu i sad na sve strane deli lekcije iz istorije. Ko zna šta bi bilo da je g. Glogovac igrao Tita, ili Đilasa. Bi li mu pozlilo, ili bi, naprotiv, trudeći se da i njima da ljudsko lice pronašao nešto dobro u mrskoj partizanštini, pa bismo danas na sve strane slušali njegove hvalospeve NOP-u?
&
Naše pravo da znamo sve obuhvata i istinu o prvome gerilcu o porobljenoj Evropi, kolevci EU; još neodmoren od raščešljane i nadimljene babe, oberučke je Radoš Bajić prihvatio porudžbinu da ovekoveči i opeva od pobednika oklevetanu Ravnu goru, nisam ni znao da reditelj, rumen i jedar kao Raka iz SPSSNS, toliko pati što su se Srbi u Drugom svetskom ratu delili, ali šta se dogodilo sa g. Glogovcem? Odigrana uloga kao da ga je dodatno prosvetlila, iz njegovih intervjua reklo bi se da nije nikad ni naseo na partizansku bezobraštinu, znao je i ranije šta je znao, ali kao da je igrajući idola svog detinjstva sada otišao predaleko: nije samo on ušao u lik, nego je lik izgleda ušao u njega i zaposednuti sada upravo portparolski veze o četništvu; ima tu i mitova, hercegovačkih legendi, porodičnih uspomena i epova, ali je do punog preobraženja došlo na kak se veli setu. Glumeći u seriji, prateći šta se zbiva sa drugim likovima, bivajući naprosto u blizini reditelja do srži prožetog istinom o četnicima, antifašističkim borcima izdanim sa sviju verolomnih i crklih dabogda strana, glavni je glumac na nov način overio staru, dragu, njemu odvajkada dobro znanu istinu, a koju su kleti pobednici naravno skrivali sve dok se g. Bajiću nije obratio RTS-a, mecena rad da ispravi krivu Drinu i da poboljša gledanost.
Pošto je zaboravnu i olakom praštanju sklonu Srbadiju podsetio da se za razliku od solunca Draže Tito borio na strani Austrougarske, protiv Srba, Glogovac opisuje nemile događaje na našem jezičkom području: „I jednima i drugima je bila potrebna pomoć moćnika, pa se sarađivalo od Vatikana, Engleske, Italije i Nemačke do Amerike i Sovjetskog Saveza. U tom krvavom bratoubilačkom nadmetanju veći ‘skor’ svakako su napravili Josip Broz i ekipa. Prvo, jer su morali da ubijaju rođenu braću, rođake i roditelje ukoliko su mislili drugačije, a sve da bi dokazali odanost komunističkoj ideji, a drugo jer su imali još 60 godina nakon rata da se obračunavaju sa nepodobnima. Nažalost, Srbe je lako posvađati, a teško ujediniti. Pojedine teorije tvrde da se sve to događalo kao deo plana da se zatru srpstvo, pravoslavlje i tradicija, ali o tome nisam kompetentan da govorim zbog nedostatka informacija.“
Kako sad „nedostatak informacija“? Pa živ je Radoš, biće još koji nastavak.
&
Pratim pomno sve iz života Prve dame i Prvog gospodina, Gospodin peče rakiju koja se prodaje u dobrotvorne svrhe, gospođa Dragica posvetila se mozaiku, koji se takođe obreo na humanitarnoj dražbi, rakija će se kad-tad u zdravlju popiti, samo da konzumenti ne sedaju naćefleisani za volan i da ne uleću u predsedničku kolonu, mozaik će se jednog lepog dana pojaviti u Sotbiju gde će ga bogati ekscentrik a poznavalac srpske istorije platiti osamsto hiljada funti, ali to je ono što su prvi zaista demokratski izabrani predsednik i njegova izabranica dali, mene kopka šta će biti sa čarobnim prslukom koji je vojvoda Tomislav dobio od „Noćnih vukova“, a iz ruku lično Hirurga: ako je poklon vredan i skupocen, pripašće državi; ako je sve ono oko orlova, ruskog i srpskog, koji ašikuju preko predsednikove grudne kosti, bižuterija – ostaće poklonoprimcu kao trajni i lični spomen.
Budućim naraštajima ostaje besmrtna predsednikova fotografija u bajkerskom rusko-srpskom prsluku: panciri za policiju, za tekvondo, pojasevi za spasavanje, sve bi trebalo da bude dizajnirano po uzoru na ovo umnogome jedinstveno karajeleče, ako vojvoda i Hirurg nemaju ništa protiv.
