Kruženje Leke u (srpskoj) prirodi

… „Upravo su oni podložni toj vrsti parapolitičke mitologije, aktivni i rezervni (mentalni) rankovićevci, nakon grozničave višegodišnje potrage za Mesijom, konačno 1987/88. ugledali Spasitelja u liku Slobodana Miloševića; ono što ih je povezalo je isti korpus vrednosti, zajednički izvori političke imaginacije: Milošević se nametnuo kao pravi komunista srpskog kova, čovek kojem ne pada na pamet da dira u Sistem – naprotiv, restauriraće njegove najgore osobine – nego će samo da ga iskoristi za „srpske“ ciljeve, ispravljajući „neravnotežu“ iz brionske Jugoslavije (omiljeni termin Dobrice Ćosića, jednog od najvažnijih javnih „promicatelja“ krcun-rankovićevskog paramitološkog šunda). Baš to je Milošević i (u)radio: permanentno vanredno stanje na Kosovu, organizovani masovni kretenizam zvan „narodno jedinstvo“ u Srbiji, detinjasta narcisoidna nabusitost sproću svih drugih (…) Mizerni srbijanski Večiti Malograđanin proživeo je pozne osamdesete i rane devedesete u stanju serijskog nacionalnog orgazma; valjda je zato danas tako bezvoljan…“

(Nuspojave: Lekin kongres; Vreme br. 477, 26. februar 2000.)

Auu, braatee, koji ego trip – ovaj citira samog sebe, i to još stavlja za moto kolumne! Ama nije to, nego ne mogu da odolim kad vidim da se razne vrste simboličkih, pa i konkretnijih veza likova Aleksandra Rankovića i Slobodana Miloševića danas pojavljuju i objavljuju kao najnovije otkriće široke rupe na saxiji… Šalu na stranu, Radivoj nas je Cvetićanin u vrlo zanimljivom tekstu u „Danasu“ dokumentovano podsetio da je ovih dana bila okrugla 30. obljetnica ne samo prirodne smrti nego još više famozne i ne baš toliko „prirodne“ sahrane Aleksandra Rankovića, a koja je masovno posećena sahrana u ona vremena odjeknula kao podzemna senzacija prvog reda, ukazavši na jednu golemu nevolju koja se valja iza brega. E, to što se tada zavaljalo ulicom ka i od Novog groblja, potkraj osamdesetih će se nazvati „AB revolucija“. Ostalo je istorija, sasvim neslavna. Za nju stvarni Aleksandar Ranković u principu nije baš ništa kriv, ali „rankovićevci“ jesu, onoliko.

Nekako u isto vreme, novine pišu kako je Milovan Đilas, drugi najslavniji srpski odmetnik iz Titove vrhuške, globalno proslavljeni i uvažavani disident svetskog komunizma, dobio ulicu u Amsterdamu, a da se, eto, u Beogradu po njemu još ništa ne zove. I mene je taj podatak prvo iznenadio, a onda sam se iznenadio zbog sopstvenog iznenađenja, jer je to zapravo sasvim logično. Ko je, naime, Srbima (a i bivšim Jugoslovenima generalno) bio taj Đilas Milovan? Niko i ništa: neki tamo drznik koji inokosno i za svoj račun laje na globalni i lokalni komunizam, ruži druga Tita (mada ga je zapravo, u njegovom državničkom svojstvu, poštovao i razumevao više od svih tih oportunističkih režimskih kerbera…) i druge naše Svete Tekovine. Jednom sam se poigravao time šta bi bilo da je Srbija, po padu Berlinskog zida, umesto Miloševića za predsednika fasovala Đilasa. Hajdemo sada drugim putem: a šta bi bilo da je te 1983. umesto Rankovića umro Milovan Đilas? Pa, ne bi bilo ništa. Osim što bi svi prisutni na njegovoj sahrani stali u tri marice, i još bi bilo slobodnog mesta. Oh, je l’ to zbog straha? Ma kakvi: „narod“ za Đilasa naprosto nije mario, a ni intelektualna elita nije bila mnogo bolja. Đilas je govorio o političkom i ekonomskom sistemu, ergo, o „apstraktnim stvarima“, dočim je Ranković govorio… Uh, stop: pa nije bre Ranković govorio baš ništa baš ni o čemu! Niti je bilo šta relevantno pisao, koliko je poznato, a što bi nam makar naknadno i posthumno otkrilo svu dubinu njegovih prevratničkih misli… Ne, niti je Ranković nešto govorio niti ima indicija da je bilo šta imao da kaže, ali je „narodna“ (zapravo: sitnograđanska) imaginacija govorila u „njegovo“ ime, tj. u njegov ćutljivi (i intelektualno prazni) lik projektovala sopstvene frustracije i fantazme, najpre one iz pasivno-agresivnog repertoara „povređenog nacionalnog dostojanstva“.

Pa dobro, ali zašto je to uopšte važno – danas? Možda nizašta, ali šta da radim kad mojoj prljavoj imaginaciji nema kraja ni počinka… Naime, čini se da ovde „đilasi“ uvek dolaze i prolaze uz masovnu netrpeljivost ili, još gore, ravnodušnost (Đilas Dragan se tu ne računa, podudarnost prezimena je slučajna, a on je suštinski ionako – rankovićevac!) i pučanstva i one slobodanjovanovićevske „odviše ponarodnjačene inteligencije“, dočim je „rankovićima“ potrebno jako malo da steknu dirljivu odanost i jednih i drugih (kod prvih pretežno naivnu, kod drugih interesnu). Ako je to onomad bio Milošević, čini se da je to sada Lekin imenjak Vučić. Nije to zbog imenjaštva, nego zato što je „Vučić“ u neku ruku takođe prazni označitelj u kojeg svako od zainteresovanih projektuje šta god hoće. Ali svakako nešto iz populističkog repertoara lakih i jednostavnih „ho-ruk“ rešenja, jer „sve se može kad se Srbi slože“, samo akoli je Vođa em „pošten“ em „pravi patriota“. Kao Leka, kao rani „Sloba“, kao pozni Vučić… S tim da je Leka imao ogromnu, nenadoknadivu prednost pred svojim naslednicima: nikada nije bio (samostalna) vlast. Zato je ostao zauvek u srcu kao jedno slatko, trajno obećanje, kao ljubav koja je lepa samo dok se čeka. A kod ovih „rankovića“ koji uspeju sami da (za)vladaju, kraj nekako uvek ispadne tužan, a obično i mučan.