Ala je ova Srbija dinamična zemlja, čudo jedno! Odeš u (blisko) inostranstvo na pišljivih mesec dana, i već ti je, po povratku, teško da se razabereš u pletivu ovdašnjih nadzemnih i podzemnih situacija, zbivanja, odnosa i, uopšte, svakovrsnih opasnih veza. Istovremeno, u toj površinskoj dinamici ima nečega otužnog: sav taj šušur suštinski je samo simulacija, a zapravo stojimo u mestu, ukopani u blatu večito istih budalaština. Samo se akteri menjaju, mada čak i to retko.
Elem, u poslednjem junskom Utisku nedelje gostovao je, i to sam, kao da je neka značajna ličnost, izvesni Vladimir Popović, zvan Beba. Beba who? OK, znam za čoveka godinama, jednom smo se valjda i rukovali na nekoj javnoj žurki, ali pravo da vam kažem, ne znam ko je to. To jest, zna li iko da nam kaže, ali na jednostavnom srpskom, šta je taj čovek po profesiji? Od čega plaća račune? Ja to nikada nisam dokučio, kao što nikada nisam shvatio ni čime se u životu bavi, na primer, Đilas Dragan, mislim, onda kad nije gradonačelnik? Jednom sam pročitao da zarađuje od „prodaje sekundi“, ali na mom srpskom jeziku to ne znači ništa, i siguran sam da je to izmišljeno zanimanje. Prava zanimanja su, recimo, ona iz pesme Pekar, lekar, apotekar, a ovo je sto posto neka neslana zajebancija. Ili onaj Vuč… Ah, ne, pardon, on je jednom bio direktor zemunske hale Pinki. Par meseci. Respect.
Nego, odlutah od teme. Taman se spremih, nakon što sam raspakovao kofere, da na sajtu B92 odgledam taj famozni Beba-utisak o kojem se toliko pisalo, kadli dojavilo da je taj Utisak ujedno i poslednji, bar za ovu sezonu, mada očevici kažu da je u odjavi Bebe Olja B. jasno i glasno rekla da se vidimo next week, i to s Tasovac Ivanom. Naprasno B92 saopštenje, međutim, proglašava „letnju šemu“ i za Utisak i za 24 minuta (a jasno se sećam da sam sasvim nedavno pročitao kako Kesić & co. idu na odmor u avgustu!) i ćao đaci!? I šta ja sad da mislim, tj. šta da misli bilo ko ko odgovara nekom od omiljenih Vučićevih opisa unutrašnjeg neprijatelja koji podmeće klipove u točkove progresa, a to je otprilike svako ko nije voljan da se bar pravi da je lobotomizovan? Kako da ne pomislimo da je cela ta „letnja“ stvar veoma, hm, sumnjiva, i da je malo previše koincidencija? Uostalom, kakva crna letnja šema za info sadržaje kad je sam Vučić u premijerskom ekspozeu proglasio opštu mobilizaciju političke klase i rekao da joj ovog leta nema ni poštenog spavanja, a kamoli odlaska na odmor?! I gde to ima da jedna televizija sa nacionalnom frekvencijom pravi letnju šemu tako što uspavljuje sve relevantne i kritičke sadržaje, a čak i parlament zaseda celo leto?! Mora da ti ljudi ili misle da smo baš veeeliki magarci, ili ih naprosto nije briga: znaju oni koga im valja ispoštovati i odakle im preti prava opasnost – sigurno ne od „demokratske javnosti“, da se malo našalim s tim utopijskim terminom…
Megjutoa, nije ovo priča o B92, ili o nečemu što se i dalje tako naziva. Ono što je mene zapanjilo jeste da ova i slične stvari prolaze gotovo bez odjeka u relevantnim štampanim i elektronskim medijima, mada ljudi iz medija bolje od bilo koga drugog osećaju i znaju o čemu se radi. Biće ovo dugo, toplo leto i jesen, valja progurati zakon o radu i štošta još, zadovoljiti i Ruse i Nemce i ove i one na razne aprijatne načine, valja slomiti Vojvodinu (to već za svoj gušt) i još ko zna šta sve još, i zato, što je manje demokratskog nadzora i javno vidljivih zakerajućih glasova, to će samosažalno premijersko lice imati mirniji san (pod blasfemičnom pretpostavkom da uopšte spava). Ne znači to nužno da je Vučić ili neko njegov „naredio“ da se skine ovaj ili onaj sadržaj: ušli smo u onu (sasvim, inače, predvidljivu) fazu degeneracije medijskih sloboda i opštih civilizacijskih standarda kad to uglavnom i nije neophodno, stvar „šljaka“ takoreći sama od sebe. Pitajte Orban Viktora, najboljeg Vučićevog političkog drugara iz susedstva Srbije: on je takvu medijsku Arkadiju za sebe već stvorio, i uživa u njenim plodovima. A baš je nedavno bio ovde, valjda da razmeni iskustva s ushićenim domaćinima.
Ne vidim, rekoh, da su se mediji ili ugledni pojedinci, kritički intelektualci, oglasili ovim i sličnim povodima, čast izuzecima. Nisam primetio ni da su se, recimo, UNS i NUNS javno zabrinuli nad nečim što malo previše liči na traljav izgovor za paničnu, preventivnu cenzuru u interesu vlasti. Ispada da je lakše i sigurnije, umesto čačkanja ove mečke, baviti se, recimo, epohalnim pitanjem da li je tamo neki PR Borisa Tadića malo preoštro (jeste, i preoštro i nepotrebno docirajuće, mada je u osnovnoj stvari u pravu, jer je ozbiljnom čoveku zaista ispod časti da javno debatuje o ozbiljnim stvarima s nekim ko postavlja pitanje iz kojeg jednoznačno proizilazi da ili ne razume ili infantilno ignoriše najjednostavnije aritmetičke i političke zakonitosti) odbio intervju za Danas, baš kao da nam od toga stvarno nešto zavisi.
Tako mi izgleda, da prostite, „javna scena“ zemlje koju sam zatekao po povratku: mnogo straha, sitnog šićardžijstva, „glajhšaltovanog“ izveštavanja i nadasve užasnog licemerja. Jurimo komarce, a ovamo krokodili jedu ljude. Ali ne zamerite mi, još sam sveže raspakovan i nesnađen, no navići ću se brzo, opašće mi kriterijumi na normalan i društveno prihvatljiv nivo i sve će biti u redu, bićemo opet drugari, samo da prođe ovaj period adaptacije…
