Krajnje vreme

Podržavam i štaviše pozdravljam ministarku Dianu, pohvaljujem i u okviru sv. moguć. blagosiljam njezin naum da oni koji natprosečno zarađuju (što još ne znači i da dobro zarađuju) petinu zarade s poverenjem predaju državi ne bi li potonja tim novcem pomogla onima koji ne zarađuju ništa te onima koji zarađuju čak i manje nego što je prosek u Srbiji.

„I tako me u Vladi svi mrko pogleduju, nemojte još vi da mi držite stranu, samo mi fali sindikalni fundamentalist, pakosnik za koga nijedan političar nema lepu reč, pa da ovo moje propadne još brže nego što bi propalo samo od sebe“, možda će se oteti ministarki ako joj njeni iz kabineta budu žutim markerom podvukli ove redove.

Ali šta da se, što reče Lenjin, radi.

Sa ministrima se nisam slagao takoreći ni u čemu (setimo se dobrog Samardžićanina koga je Koštunica velepostavio za ministra nad ministrima načinivši od integralnog dela Srbije zaseban resor!), stoga ne mogu ćutati sad kad pripadnica Vlade čini nešto što bih ja na njenom mestu pokušao: da jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju koliko-toliko smanjim.

Na internetu se ministarki piše crno kao i na Vladi (kakav izraz!), dosta danguba poteglo je argument primenljiv na bilo koji parking sat: zar ja da otkidam svojoj porodici od usta osam hiljada mesečno jer zarađujem 40.001 dinar, a moj kolega koji slabije od mene radi (?) i zarađuje 39.999 dinara da ne da ništa?!…“

Druga struja traži da se uzme u obzir veličina porodice, kao da oni koji zarađuju ispod četrdeset hiljada žive baš svi u jednočlanim domaćinstvima: „Zarađujem četrdeset jednu hiljadu i jedini u porodici radim, žena mi je nezaposlena i imamo troje dece, spasavamo Srbiju od bele kuge a treba petinu zarade da damo kao porez…“

Za to što produžavate lozu ne bih vam dao nikakvu nagradu, to je vaše pravo i radost, porod ne smatrajte poklonom državi niti na nj gledajte kao na poseban izvor prihoda, to je jedno, drugo, ima ljudi koji takođe izdržavaju nejač, i premladu i prestaru, a zarađuju ispod narečene svote: ne bi li bilo možda čovečno da takvima iz budžeta kapne koji dinar, da i oni prežive krizu?

Treća škola mišljenja piše kako je „jadna zemlja u kojoj su ljudi sa zaradom od četirsto trideset evra bogataši“. Naravno da nisu bogataši, samo su dorasli plaćanju poreza. Koji nije kazna i nije osveta.

Četvrta se škola (večernja) svodi na puki slogan „oporezujte Miškovića, ostavite na miru mene koji sam ne očekujući porez od svojih četrdeset hiljada i petsto kupio auto na kredit i otplatiću ga tek 2037. godine“.

Razume se da bi porez obuhvatio i Miškovića ako zarađuje više od četrdeset hiljada. Ako zarađuje deset puta više, i njegov porez biće utoliko veći, sirotinji će pomoći više nego samosažaljivi, samozadovoljni i samodovoljni primalac četrdeset jedne hiljade dinara koji radi mnogo bolje i više od kolege plaćenog 39.000!

Mogla bi se, da mene ko pita, uvesti i neka druga skala, za platu iznad 40.000 dinara 10 odsto, iznad 60.000 15 odsto, i tako dalje, guverner bi upao u skalu gde je porez 100 odsto i postao bi volonter pa bih baš voleo da vidim bi li ostao ovako nadmoćno nasmejan, a direktor, šta ja znam, JAT-a plaćao bi porez 120 odsto, davao bi celu platu državi i još bi sa štedne knjižice svakog meseca podizao sto hiljada da doplati za porez.

Važno je da se bespoštednoj borbi za opstanak koja u Srbiji važi za najuzvišeniji, najhumaniji i najpravedniji sistem, država makar malko suprotstavi: dosta nam je evolucije na čijem su dičnom vrhuncu politički i sportski šampioni kojima kličemo pod balkonom i poklanjamo im stanove mada lično nas ker nema za šta da ujede.

Ali, ali.

Da bi država mogla ikome da uzme petinu zarplate radi pomaganja sirotinji, bolesnima i starima, moraju se najpre političarima skresati njihova neanđeoska krila. Iako imaju nepristojno velike plate, udesili su da im sve na svetu bude plaćeno te da im zarada ostaje cela celcijata, kao akromegalični džeparac koji ako ne ushtednu nikada neće morati da okrnje, kako to mislim, tako lepo. Političaru daš ogromnu platu, daš mu stan, iako bi mogao sam da ga kupi ili da bude podstanar, pa još uvek da mu dosta preostane. Dobije službeni auto, iako može da ima svoj, obično i ima, taj službeni auto ja mu punim benzinom, menjam mu ulje, kupujem mu zimske gume, plaćam mu servis, parking… To nije dosta nego za povlašćene izgradim kraljevsku menzu gde je sve bagatelno jeftino; kad putuju u inostranstvo (što je i potrebno i nije, o tom potom) mi kupujemo avionske karte, tamo im plaćamo hotel, ali im dajemo i dnevnice, plaćamo im roming, a mogli bi iz svog džepa da si plate i ručak i telefon (da, i taj mobilni kupili smo najbogatijima, te se zaista, zaista ne zna čemu njihova plata uopšte služi).

Dakle, pošto se približavam svojoj radnoj normi: besplatno bih napisao uredbu o moratorijumu na kupovinu vozila za potrebe države, državni vozni park ceo bih izneo na licitaciju, državni podvoz imali bi predsednik Republike i premijer, ostali bi se vozili vlastitim kolima, a i ova dvojica bi morala sama da se staraju o vozilima kao da su njihova: da ih popravljaju (kao što ja popravljam svoja kola za koja sam kad su se pokvarila motor vozio čak u Brno jer sam znao da mi Republika Srbija neće dati drugo ni odgovarajuće a kamoli novo vozilo), da sami kupuju delove, sajtne, diskove, i šta ti ja znam, kao bilo koji građanin koji zna da u dogledno vreme nema njemu novih kola.