Efekti: Kad bi drug Tito znao…
Kad će biti izbori, opšti, parlamentarni, to ni Aleksandar Vučić, premijer Srbije, ne zna, mada nisam sklon verovanju da o tome čeka sud svoje partije. Pa kako većina odluči. Biće kako on kaže, bez obzira na činjenicu da će u februaru organi stranke da se biraju tajnim glasanjem. Bili izabrani tajno ili javno, vođa je neprikosnoven i to sasvim zasluženo.
Efikasniji partokrata od Vučića nije se pojavio na političkoj sceni Srbije i svakodnevno svojima šalje poruku da su bez njega „šaka jada“, a to potvrđuju i istraživanja po kojima je on za koplje iznad Srpske napredne stranke (SNS).
Kad bi kriterijum za dodelu priznanja „Ličnost godine nedeljnika Vreme“ bio nešto drugo a ne doprinos u razvoju institucije od opšteg interesa, kad bi, dakle, kriterijum bio dominacija, prisutnost u medijima, pa i / ili nešto treće, Vučić bi ove godine bio nesumnjivi pobednik, kao što je Hitler bio ličnost godine u američkom „Tajmu“ u godini kada je izbio Drugi svetski rat, samo što je njihov kriterijum bio učestalost pojavljivanja u medijima.
Nesuvislost ponekih od njegovih izjava malo koga zabrinjava. Tako je pre neki dan s malim povodom, gotovo ničim izazvan, odvalio veliku stvar. Parafraziram, po Vučiću radovi na „Beogradu na vodi“ idu „devet dana pre roka“ a da se niko nije usudio da ga pita koji su to radovi i s kojim zacrtanim rokovima u poslu koji će biti okončan, ako ikada bude okončan, za trideset godina.
Lično mislim da on ponekad tera sprdnju s nama, ali i to je sasvim zasluženo i mora da nam se slatko smeje pred utonuće u tročasovni san, ako je i toliko, i verovatno se budi s osmehom čoveka koji je pobedio zakone prirode jer svako jutro kad krene na posao sretne na stepeništu samog sebe kad se vraća s posla.
Brže nego iko u novijoj srpskoj političkoj istoriji dojezdio je do vođe, neprikosnovenog barem po tome što je počeo da ga bije glas da za sve vidljivija nepočinstva ljudi iz okruženja nije on odgovoran. Sve češće se čuje ona čuvena mantra „kad bi Vučić znao šta njegovi rade…“.
Tu sliku pokušao je da razbije Saša Mirković (opširnije na narednim stranicama ovog broja „Vremena“), dojučerašnji gradonačelnik Zaječara, neki funkcioner u SNS-u, estradni menadžer koji nas je prvi uveo u Evropu pobedom Marije Šerifović na Pesmi Evrovizije, ali se taj šlager, njegovo otvoreno pismo javnosti Srbije, iz koga je jedino jasno da je Mirkoviću nešto jasno i da je ljut na Vučića, nije održao na repertoaru duže od dan, dva.
Verovati u to da neprikosnoveni vođa i koordinator svih bezbednosnih službi u Srbiji ne zna šta mu se u okruženju događa, kao drug Tito kad je onemoćao, ili Zoran Đinđić pred atentat, ili Slobodan Milošević na zalasku karijere, spada u političku naivu. Mislim da Vučić to odlično zna, ali, za sada, te procese obrće na sopstveni mlin i tako kupuje neprikosnovenu lojalnost kadrova kojima je okružen. Kad bi „Vreme“ davalo nagradu za „političku veštinu“, sigurno bi Vučić bio ličnost godine, jer se dosetio jednostavnom triku. Kao što proizvođači pametnih telefona svako malo smisle novu aplikaciju da bi nam izvukli novac iz džepa, tako i Vučić svaki drugi, treći dan smisli nešto novo, obećavajuće, ali me je strah da je po naš džep efekat isti.
Dosta širok krug ljudi iz redakcije, ali i van nje, učestvuje u kandidovanju ljudi za „Ličnost godine“, ali gorljivost onih koji su predlagali Aleksandra Vučića zamirala je pred banalnim pitanjem koje je uslov da se neko kandiduje za nagradu: koju instituciju je Aleksandar Vučić unapredio u opštem interesu? Kad se tako ogoli pitanje, naizgled vrlo jednostavno, pokazalo bi se da je, po pravilu, gorljivost predlagača obrnuto srazmerna snazi argumentacije.
Potegni i povuci: Trošenje institucija
Evo i jednog primera koji dokazuje da je uža Vučićeva specijalnost trošenje ljudi i poništavanje institucija, ponekad i bezočno. Jedna od poslednjih žrtava u tabloidnom ratu bio je Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije, kome je pripala sumnjiva čast da opravda narodno verovanje da je svaki nadimak sasvim zaslužen.
Ali, prvo da kažem da se slažem s jednim mišljenjem koje sam uočio na Tviteru, a koje, parafrazirano, glasi: bilo bi dobro da u ratu tabloida i tabloidnih televizija ne bude – preživelih.
Kako se ministar policajni našao u unakrsnoj vatri?
Iz njegovog ministarstva prvo smo u pretprošli petak obavešteni da je policija podnela krivičnu prijavu protiv čelnog dvojca dnevnog lista „Kurir“ zato što su onog nesrećnika podstrekivali da optuži grupu ljudi iz suparničkog tabloida, pominjući i druga lica – premijera i brata Andriju.
Ovaj superdoušnik, najmljen za 120 evra i patike, sam po sebi je tužna figura i ništa tu nije jasno osim da održava solidne, drugarske veze („Gde si, Vrco? Šta ima… To ti je sređeno.“) sa glavnim urednikom i vlasnikom suparničkog tabloida, koji je namerno, po sopstvenom priznanju, širio paniku o državnom udaru i „opet će ako bude sreće“. Mada ima i drugačijih mišljenja. Evo, Ljiljana Smajlović, glavna urednica „Politike“, u televizijskoj emisiji „Dvougao“ ocenila je da je tu, u aferi „državni udar“ bila reč samo o „slobodi mišljenja“.
Ali, narečenog petka, uveče, ministar Nebojša Stefanović saopštio je da će biti povučena krivična prijava čije je postojanje obelodanjeno 12 časova ranije. Onda je u subotu ujutro došao u „Pink“ da to potvrdi i saopštio gledalištu da „traži pravni način“ da se to uradi. Izem ti institucije, policiju, istragu, poligrafe i sve ostale tehnike, kad su u stanju da za 12 sati okrenu ćurak naopako, i da se, barem, nisu brukali. Mogli su, naime, prijavu da pocepaju u tišini.
Ali, onda ne bi bilo političkog efekta, o čemu se u policiji očigledno vodi računa čim postrojavaju naoružane specijalce na konferenciji za štampu i izvode te iste da u špaliru pozdrave Stivena Sigala, na bruku svih građana Srbije a posebno ljubitelja filmske umetnosti.
Šta se dakle dogodilo od podnošenja do povlačenja prijave? Vučić je, pretpostavljam, negde na marginama konferencije OEBS-a shvatio da se ne isplati valjati u tom medijskom živom blatu, pa se čuo s ministrom policije i, po sopstvenim rečima, rekao mu da postupi „po savesti i zakonu“.
Kad je Stefanović čuo te reči, brzo je promenio i savest i zakon. Toliko o institucijama i opštem interesu.
Lako i teško: Pomoć kolegi
Na dan nastanka ovog teksta sreo sam Đorđa Vukadinovića, analitičara i glavnog urednika NSPM-a, i lako smo se složili da je pretnja bojkotom izbora besmislena ideja. Posebno kad bojkotom, kao pretnjom, mašu stranke koje se bore za cenzus.
To je bio lakši deo razgovora. Onda je Vukadinović rekao da će javno da pojede sva istraživanja, kao i novine koje za ozbiljno uzimaju „nalaz istraživača“ da koalicija Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića ima šanse da na izborima osvoji osam odsto glasova. Poješće i sopstvena istraživanja koja tvrde da je to nije realno.
Šta je tu, pitaće neko, bilo teško. Priznajem: rekao sam da ću mu pomoći ako se to dogodi. Srbija je ovo, a papir se teško vari.
