Moguće da čitate komentar novinara koji spada u „emotivne pomagače“ V. A, čoveka koji je, koliko se zna, u sredu pokušao da spali šatorski kamp kod Skupštine i pištoljem ranio jednog pristalicu vlasti.
Moguće, štaviše, da ovo čitate u mediju koji „šikanira ljude koji imaju drugačiji stav“ i inspiriše „terorizam“.
Ako je tačan sud predsednika države Aleksandra Vučića, onda je tako. Uostalom, gornje reči pod znacima navoda su sve njegove. Po Vučiću, bilo je samo pitanje dana kada će neko da uzme pištolj jer je „na ovo pozivano bezbroj puta“.
Srećom, kod Vučića postoji jednostavno pravilo koja olakšava razumevanje izgovorenog – ako otvara usta, onda laže. Ili bar spinuje.
To ne znači da „mi“ – načelno kritička čaršija, a posebno nezavisni mediji – ovde opisani kao „emotivni pomagači“ ne treba da preispitamo sebe. I da vidimo da li se držimo principa.
Ko inspiriše ludake?
Nema, maltene, kritičara koji nije Vučiću, njegovim partijskim trabantima i tabloidnim hajkačima prebacio da inspirišu nasilje nad studentima i drugim građanima. Osim što direktno organizuju batinaše ili „fine momke“ koji čuvaju prostorije stranke pa nekome polome vilicu.
Bilo je primera ljudi sa slabim živcima koji su, recimo, gazili studentkinje automobilima pošto je predsednik na televiziji jasno rekao da vozači imaju pravo da prođu uprkos blokadama.
U martu ove godine jedna labilna žena u Nišu nožem je napala dekanku Nataliju Jovanović koju su Vučić i tabloidi nedeljama nazivali „kriminalcem“. Da izbegnemo naknadnu pamet, evo šta sam tada ovde napisao:
„Za nedela nervno rastrojenih ljudi često niko ne može da odgovara pred zakonom, pa ni oni sami. Ali, ova žena nije napala slučajnog prolaznika nego ciljano jednu dekanku i to na mestu okupljanja za protest. Inspiratore u ovom slučaju ne treba dugo tražiti.“
Pa ako tabloidne hajke kojima diriguje Vučić mogu da inspirišu ludake na zlodela, da li se onda može reći da naše pisanje, komentari, tvitovi ili smatranja po par slobodnih televizija i Jutjub kanala mogu da inspirišu slične ludake sa druge strane?
To nije isključeno. Reči odu u etar ili budu odštampane, a onda tumačenje preuzima slušalac ili gledalac. Pa opet, režimsko huškanje na ljude i kritika vlasti nisu i ne mogu biti isto.
Ko kome uništava život
Prvo, jer nije isto govoriti istinu i lagati. Na primer, tzv. Ćacilend je u kritičkim medijima nazivan „ilegalnim kampom“, „šatorskim naseljem“ u koje se dovlače ljudi za dnevnicu i gde obitavaju batinaši SNS-a, a običan narod više ne sme da prođe. To je sve istina.
Vučić i njegovi tabloidi pak govore o „obojenoj revoluciji“, o „izdajnicima“, „ustašama“ koje će uništiti Srbiju, o „teroristima“ i tako dalje. Pa još da je nadstrešnicu srušila diverzija. To je sve laž.
Drugo, nije isto kad huška predsednik države i kad u vatru o svom trošku padne kakav novinski kolumnista ili sagovornik kritičkih medija – a ima ih i takvih, naravno. Neke bi čak bilo najbolje ne puštati u medije.
I u normalnoj zemlji bi reči predsednika imale posebnu težinu, a u Srbiji se množe sa milion jer te reči po komandi uživo prenosi dvadeset televizija, a onda ih razrađuju anti-mediji koje predsednik plaća našim parama, pa tzv. analitičari i botovi.
Vučić jednom rečenicom može nekome da uništi život i to je već radio. „Mi“ jednom rečenicom možemo – i to bi već bila velika stvar – možda ponekoga da nateramo da se zamisli.
Biće još nasilja
Treće i ključno: Vučićev režim je kriv za ovu krizu i društvenu psihozu taman onoliko koliko je moć protivzakonito prigrabio za sebe – u vlasti od državnog nivoa do mesne zajednice, u javnim preduzećima, na tenderima, u medijima, policiji, pravosuđu, podzemlju. A to je vrlo blizu sto odsto.
Samo u tom stanju je bila moguća ovakva društvena raselina, pa i medijska. Kao da „mi“ ne bismo voleli da pišemo o nekim drugim temama, da kritikujemo nekog drugog, da povedemo pravu debatu kakva je nekad bila standard u medijima. Ali, u situaciji u kojoj vlast vodi rat do istrebljenja to je skoro nemoguće.
Samo u tom stanju, kao u žabokrečini, postaju politički relevantne najcrnje društvene patologije. Ima i u drugim društvima vesti iz crne hronike, ali ovde je to politika.
Naposletku, ako je krivica vlasti blizu stopostotne, onda jedino ona može, lako i odmah, da ovo sve razreši tako što bi konačno dopustila da građani Srbije slobodno glasaju posle trinaest i kusur godina. Tako što bi raspustila batinaške trupe, uklonila ruglo Ćacilenda koji nikada nije smeo onde da bude.
Ali, to se naravno neće desiti. Zato ćemo gledati još nasilja. I još će labilnih ljudi napadati druge ljude, policija i naprednjački batinaši će mlatiti i biće sreća ako niko ne pogine dok se, jednom, sve ne svrši.
A „mi“ ćemo ostati na radnim zadacima, da posmatramo, izveštavamo i kritikujemo. Zvao nas je predsednik i gorim imenima od „emotivnih pomagača“ nasilja. I to sve njemu na čast.
