Znajući iz ličnog iskustva koliko stvaraoca boli kad njegovo delo naiđe na istrajan muk javnosti, latio sam se samoinicijativno i poletno knjige doktora Borisava Jovića, negde na polovni prethodne kolumne shvatio sam da se delo ne da obuhvatiti jednim pogledom, barem ne mojim, i punonadežno sam (zdravlje mi i nije baš toliko preodlično) najavio nastavak, ali sam se, umesto da još jednom pređem celo gradivo, odavao sanjarijama, kao, zovu me iz „Novosti“, prezadovoljni su prikazom, autor me po njima pozdravlja, glavni urednik pita bi li moje pisanje o knjizi njihovog novog pisca moglo da se protegne barem na trideset ili četrdeset nastavaka koje bi oni naknadno objavili, to mi bude malo, pa zamislim i moj slučajni, ama dalekosežni susret sa autorom u Proleterskih brigada (kako obojica, uz nos osilivšoj se desnici, zovemo Krunsku ulicu): „Možda vam pobude i nisu bile najuzvišenije, ali ste uprkos njima o mojoj knjizi govorili sa razumevanjem, vidim po vama da vi, baš kao i ja, pod karijerom i karijeristom ne podrazumevate ništa rđavo, nije sramota biti karijerist, sramota je biti loš, neuspešan karijerista…“ „Svaki je zanat zlatan“, povlađujem mu ja i nas ti dvojica prećutno skrećemo u „Njujork“ gde uz kafu nastavljamo razgovor, počne i revanš Bajern–Arsenal, a mi jednako o politici i moralu, kao da je u nas ušla „Nova srpska politička misao“.
Ponovio se u malome slučaj spahije Manjilova koga je očarao njegov novopoznanik i gost Čičikov: „Mislio je o srećnom prijateljskom živovanju i tom kako bi bilo lepo živeti s prijateljem na obali kakve reke; potom poče da mu se gradi preko te reke most, pa onda grdno velika kuća s tako visokim belvederom da se s njega može videti čak i Moskva, i na njemu uveče piti čaj, na slobodnom vazduhu, i razmišljati o kakvim zabavnim stvarima; zatim, on i Čičikov došli na divnim karucama u neko društvo, gde sve očaravaju ljubaznim ponašanjem, i kao car, čuvši za to njihovo prijateljstvo, postavio ih za generale, i dalje, najzad, bog zna šta što već ni sam nije mogao nikako razabrati.“
Dobro, autor je već bio general, tenkove je 9. marta izveo kao Vrhovni komandant, i sad da me ubijete ne znam je li čak obukao uniformu rezerviste, ili ga pamtim sa besmrtne Koraksove karikature na kojoj se, poput deteta, domogao uniforme odraslog đenerala, čizme mu bezmalo do prepona, gornji deo uniforme do čizama, ali vratimo se delu.
U uvodu autor obznanjuje svoj davnašnji zavet da kad ostari neće u društvu pričati o svojoj prošlosti – da ne bi bio dosadan. Plemenit naum, koji se ko zna koji put u povesti pokazao kao neostvariv: čovek ne mora uopšte ostariti da bi bio dosadan. Kao što ne mora umreti da bi njegova žena otpočela novi život: moj kolega kazao je gorko kako će tadašnja njegova životna saputnica naći nekog čim on umre, na šta mu je naša zajednička prijateljica N. uzvratila: „Baš si ti neki srećan čovek, bićeš pažen do poslednjeg svog časa, a zašto ne bi našla nekoga dok si ti ovako držeći i na svaki način poželjan?!“ Bilo kako bilo, naš se junak tj. autor, da ne bi bio dosadan, opredelio za kratku priču, a ne za na primer pikarski roman, koji bi možda mogao da proistekne iz karijere svakoga od nas poteklih sa sela.
Predsedniku kraj svega što je bivajući na našem nezahvalnom čelu pregrmeo ostade dirljiva navika da svaku reč koju ne treba shvatiti doslovno stavlja pod navodnike: „Gledali su me zlurado, kao da sam im dosadio, da im nepotrebno ‘popujem’.“ Ili: „… pričanje mladima po sto puta, najčešće ‘u vetar’.“ Ova pučkoškolska norma svakako nije odlika razvijenog spisateljskog stila, ali autor i nije pucao na članstvo u UKS, nego su ga od mladosti privlačili nauka, privreda i, naravno, najviši stadijum dijalektičkog razvoja, kako zajednice tako i pojedinca – politika.
U SKOJ je mlađani Bora dospeo zahvaljujući crkvi, ne crkvi, nego ludoj sreći da je njegov razgovor sa drugaricom iz srednje škole čuo lično sekretar SKOJ-a, Borinoj pobožnoj drugarici Ljubici otelo se dok su u Kragujevcu gledali spomenik kosovskim junacima: „Krst iznad svega!“, Bora je pak uzdizao nauku: „A gromobran iznad krsta!“
Kakav je životni put male bogomoljke ne znam, ali je predstavnik racionalizma zahvaljujući tome ubačen u SKOJ, gde će napredovati sve dok mu se Slobodan Milošević ne bude zahvalio na saradnji.
Skojevac se kao mladi ekonomista obreo u JNA, komesar je bio zapenio protiv kredita iz inostranstva, mladi stručnjak ga je pred ostalim gušterima prosvetlio da će, ako pozajmljeni novac pametno uložimo u industriju, korist biti kudikamo veća od kamata; kao partijskodržavni funkcioner suprotstavio se bezmalo sam samcijat zloglasnome Kardelju, te je od Vlaškalića već na samoj istorijskoj sednici dobio cedulju (nije bilo SMS-a) na kojoj je pisalo da bira zemlju u koju će biti poslan za ambasadora! Nikakvi Sibiri, nikakve Ivanjice, dobi Bora rezidenciju u Rimu, gde će se razvijati kao diplomata i gde će unaprediti svoja modna shvatanja, u početku opterećena komunističkim asketizmom i konfekcijaštvom.
U sledećem broju: antologijsko (ne šalim se) pismo direktora uzoholjenom glavešini i kolosalni zaboravak autora na benzinskoj pumpi.
