Kad palma njiše grane: Povi se i ćuti
Naprednjaci su – istina, u sasvim izmenjenom smislu pa i obliku – održali jedno od prošlih izbornih obećanja. Kancelarija za brze odgovore radi punom parom: ko nešto zucne protiv njih dobiće brz odgovor, uglavnom na konferenciji za novinare. Potom se direktiva razradi u „integrisanim srpskim medijima“ i čovek, oponent, bude javno razapet.
Socijalisti su to brzo shvatili i daju pomirljive izjave i kad je jasno da su predmet „naprednjačkog“ napada i spremni su da gnev Vučićevih jurišnika amortizuju povlačenjem sopstvenih izjava. I to jednakom brzinom kojom su ih davali i dobili odgovor. Poslednji primer je Palmina izjava – koalicioni partner Dačića – o svrsi arheološkog iskopavanja afera u MUP-u, o čemu opširno – ne o Palmi nego o aferama – pišemo na stranicama ovog broja „Vremena.“
Zorana Mihajlović, doskorašnja šefica te kancelarije, kao da se malo umorila pa je štafetu preuzeo Nebojša Stefanović. Čovek je neumoran. U dnevnom listu „Danas“ od prošlog ponedeljka izašla je dirljiva vestica kako dotičnom Stefanoviću dvogodišnja kćerkica ima „običaj da kaže: ‘Ne tata na posao!’“
Valja neki put poslušati savet deteta.
Priroda kampanje: Šta je bitno glasaču?
U ponedeljak sam imao i lično iskustvo sa pozivima iz nekog izbornog štaba. Već sam bio pomislio da sam građanin drugog reda kad mi niko ne telefonira na kućni broj telefona ili zvoni na vrata, kad, eto, i meni se posrećilo…
„Dobar dan, zovem iz Izbornog štaba Aleksandra Vučića, da li bi pristali da odgovorite na dva kratka pitanja?“
„Draga moja“, kažem ljubaznoj devojci s „druge strane žice“, „valjda zovete u ime stranaka okupljenih na listi s imenom Aleksandra Vučića. Nisu ovo predsednički izbori na kojima se on lično kandidovao…“
„Nama je tako rečeno da se predstavljamo… ali, onda ništa!“
Tako sam propustio priliku da čujem ta dva kratka pitanja i dam lični doprinos istraživačkom novinarstvu. Ali, stvar je zbilja za razmišljanje. Ne moje, koliko za razmišljanje Tomislava Nikolića. Vodi li Vučić ličnu kampanju ili parlamentarnu?
Teorijsko objašnjenje ove izborne manipulacije dao je u intervjuu za ovaj broj „Vremena“ sociolog Srećko Mihailović, koji je, između ostalog, kazao: „Našem glasaču nije bitno za šta glasa, nego za koga. On je opredeljen glasanju za ličnost, za vođu, eventualno za partiju, a znatno manje za program. To su primetile sve političke stranke i u ovoj kampanji manje je programskih, ideoloških, vrednosnih tema nego što je to bivalo ranije. Jednostavno, ljudi u političkim strankama i marketinški stručnjaci koji prate i organizuju kampanju, orijentisali su se na pačvork kampanju. To su delići nekih mogućih programa koji nisu međusobno konzistentni i ne obraćaju se jednoj društvenoj grupi. Obraćaju se svim društvenim grupama, pokušavaju da pecaju u vodi ne znajući tačno gde se riba nalazi, ali im je bitno da se zabaci udica na sve strane pa ako se nešto uhvati, uhvatiće se.“
Strateško promišljanje: Šta je sve Evropa?
A jedna takva tema, u senci izbora ali pod jasnim reflektorima ukrajinske krize, valja se našom političkom scenom.
Na nekakvoj međunarodnoj konferenciji u Beogradu je istaknuto da je potreba strateškog promišljanja veoma važna u daljem procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji, zbog čega je Srbiji potrebna otvorenija i iskrenija debata o spoljnopolitičkom kursu zemlje.
Šefica pregovaračkog tima Srbije u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom Tanja Miščević je kao ključne teme u vezi sa kojim će Srbija morati da se angažuje navela pitanja restriktivnih mera i trgovine robom dvostruke namene, koje pregovori o stupanju u članstvo u EU stavljaju u prvi plan.
„To će veoma brzo stvoriti obavezu promene spoljne i bezbednosne politike Srbije. Tu nema znaka pitanja, već se mora pratiti ono što se smatra standardom“, rekla je Miščević.
Prema njenim rečima, restriktivne mere ne potiču samo od EU, već od šireg koncepta obaveza prema članstvu u Ujedinjenim nacijama, poput ispunjavanja međunarodnih pravnih obaveza, kao što je saradnja sa Tribunalom u Hagu, prihvatanje odluka arbitraže u sporu sa susedima…
Druga važna stvar, smatra Miščević, jeste pitanje regionalne i međunarodne saradnje.
Kako je objasnila, bilateralna saradnja Srbije sa Ruskom Federacijom i drugim državama moraće da bude modifikovana u skladu sa spoljnom politikom Evropske unije, ali je istakla da zajednica evropskih zemalja nije faktor koji definiše nivo saradnje Srbije sa trećim državama, niti može to da zabrani ili nametne.
Miščević je istakla je da je Evropska komisija uvek imala pozitivno mišljenje o napretku Srbije u poglavlju 31, ali je podsetila da je do početka pregovora postojao problem usklađivanja srpske spoljne politike sa stavovima i akcijama Evropske unije što je, kako je rekla, predstavljalo veoma veliki udar na spoljnu politiku Srbije i njen kredibilitet.
„Ono što vidim kao najvažniji momenat naše spoljne, bezbednosne i odbrambene politike sa otvaranjem pregovora o članstvu jeste, kao i u svim drugim oblastima, potreba strateškog promišljanja. Kao što morate znati kakvu poljoprivredu želite 2020. i 2030. da biste znali kako da se usredsredite na posao koji danas morate da obavite, tako i u spoljnoj, bezbednosnoj i odbrambenoj politici morate da znate gde želite da budete i kako treba da izgleda“, smatra Miščević.
Kao primer nedostatka strategije navela je i razvoj i istraživanje u oblasti vojnog naoružanja i tehnike.
Kako je objasnila, ta oblast čini jedan od velikih potencijala Srbije koji može da ostvari još veći uspeh kroz saradnju sa Evropskom odbrambenom agencijom, ali „kod nas se u industriji i privredi veoma malo zna o tome“.
Prema rečima direktorke Centra za evroatlantske studije (CEAS) Jelene Milić, postoji opravdan strah, nakon otpočinjanja pregovora o članstvu sa Evropskom unijom, da se tom procesu u srpskoj javnosti pristupi zdravo za gotovo.
„Taj proces ima svoje izazove i moramo da vidimo kako da ojačamo odgovore na njih. CEAS smatra da je potrebno da se u javnosti otvori iskrenija i otvorenija debata da li je početak pregovora kompletan spoljnopolitički kurs zemlje ili treba dodati još neke elemente“, rekla je Milić.
Drugim rečima, ide li Srbija ka NATO paktu i da li je za nove članice mogućno da u EU uđu ako ne pristupe i ovom vojnom savezu kako, barem meni, zvuči priča o „najvažnijem momentu naše spoljne, bezbednosne i odbrambene politike.“
Kad se budu brojali i analizirali rezultati ovih prevremenih izbora navršiće se 15 godina od bombardovanja Srbije.
