E vala, samo da prođe ova poplava i prateće alaudže, pa da se vratimo starim, dobrim mirnodopskim zanimacijama! Koje, doduše, malo-malo pa dovedu do nekog rata, a u međuvremenu svakako potpomažu održavanju javne gluposti u stanju povišene borbene gotovosti. Jer, zamislite šta bi se dogodilo kad bi vodostaj javne gluposti dramatično opao: možda bismo, onako rasterećeni od permanentnog pritiska svog unutrašnjeg idiota, konačno počeli da uređujemo svoje živote? Od reka, nasipa i kanala pa nadalje.
Neko je u Bosni u posleratnim godinama smislio sjajan naziv za omiljenu vrstu iliti podžanr praktikovanja javne gluposti na Balkanu, naročito dragu tzv. nacionalnoj inteligenciji: identitetluk. Čime bi se uopšte bavila „nacionalna inteligencija“ ako ne prdežno uzvišenom metafizikom plemenskih identitetluka, koja tanušne, sadržinski mizerne nanose folklornih razlika (uglavnom tek konfesionalnih) među ovdašnjim plemenima naduvava do kosmičkih dimenzija i utvrđuje ih potom bolje od najčvršće obaloutvrde, a sve s dražesnom namerom da te silne komično preozbiljno shvaćene i samodefinisane identitete precizno i oštro razdvoji i odeli jedan od drugog do one mere kada svako „mešanje“ ili barem svaka ozbiljna i delatna svest o ogromnoj, nerazdvojivoj međusobnoj bliskosti, postaje nezamislivo. Pa dobro, ali šta će njima sav taj identitetluk? E pa, od njega „nacionalna entelegencija“ živi: što duševno i simbolički, što doslovno, u vidu profesionalnog, javno dotiranog patriotizma.
Evo, recimo, Esad Džudžević, predsednik Bošnjačkog nacionalnog vijeća Sandžaka; moguće je da je taj čovek nekada znao i nešto drugo i živeo od nečeg drugog, tj. stvarnog, međutim otkad je Bošnjak po zanimanju, čovek očigledno oseća zov dužnosti da stalno nečim potvrđuje svoju neophodnost. A nije lako, bezbeli, savesnome čoveku izdržati taj pritisak.
Dumao je tako, dumao, Džudžević čime bi još mogao biti koristan narodu, nakon što se ono prethodno bio istakao oko izmišljenog problema „uvođenja bosanskog jezika u škole“ (nakon što je već „uspešno“ uveden u sudstvo, gde je nakon toga došlo do gigantske erupcije 856704 megavata javne gluposti), izmišljenog utoliko što su srpski jezik i bosanski jezik jedan te isti jezik, tj. utoliko što kad ja nešto kažem „na srpskom“, i kad Džudžević nešto kaže „na bosanskom“, to može čak i dramatično da se razlikuje po stepenu suvislosti, ali se lingvistički ne razlikuje ič, to jest, ne dobacuje ni do dijalekatske razlike, a kamoli do toga da E. Dž. i ja zboruvame na različni jazici.
Elem, dumao je tako Džudžević, pa se napokon dosetio jadu: nevolja je, brate mili, što je sve te Srbe i Bošnjake (a bogme i Hrvate, Crnogorce…) vazda dosta lako međusobno pobrkati (čak i mi sami se tu lahko zbunimo, a nekmoli strani svijet), a jedan od razloga je i taj što mnogi među Bošnjacima, evo čak i on sam, imaju ta bezvezna nametnuta unitaristička prezimena koja se završavaju na –ić. Pa to onda nekako spontano vuče na užasan zaključak da smo svi mi nešto ako ne isto, a onda vrlo slično, a taj je zaključak no-no, jer čemu onda svi mi džudževići i sva naša faking bladi nacionalna vijeća i veća uopšte služimo i zašto postojimo na svetu i dunjaluku? A taj bi se Golem Problem moglo rešiti tako što bi Bošnjaci u Sandžaku, a onda po dogovoru s braćom i oni u Bosni i Hercegovini, lepo kolektivno promenili svoja prezimena, vratili se tzv. korenima gde ih ima, a gde ih nema će ih izmislimo (kao da „nacionalna inteligencija“ išta drugo i radi nego isfantazirava tu vrstu korena), i na kraju ćemo lepo i preko prezimena da povučemo jasnu demarkacionu liniju razdvajanja.
I tako, u svetu tih granitno čvrstih identitet(luk)a, ni Džudžević više neće biti Džudžević, nego – Džudžo. Da se razumemo, građanin Džudžević ima svako moguće pravo da menja svoje prezime ako mu se tako hoće, i da postane Džudžo, Džudžman, Džudžev, Džudžerson, Džudžesku, Džudžianu, Džudželeki, Džudžoglu, Al-Džudžahiri, Džudžopulos, Džudžosijan, Džudžaku, Džudžonti, Džudžore, Džudženberg, van Džudželen, Žoao Džudžao, Džudžišima, Kim Džu Džo, Ho Ši Džudž ili kako god mu već srce ište. Ako nađe istomišljenike, svi oni, koliko god da ih je, takođe imaju neotuđivo pravo da sa svojim prezimenom čine šta ih je volja. Ali samo jedan po jedan – kao slobodni pojedinci! Ono na šta niko nema pravo, bio Srbin, Bošnjak ili ne-znam-šta, jeste da sprovodi nasilni identitetski inženjering nad ljudima, i da ih kolektivno, i makar implicitno prisilno, upisuje u ovakve ili onakve identitetske formule ili ih pak ispisuje iz njih, da im tumba živote po nekom svom hiru ili ćeifu, i uopšte, da se ponaša prema ljudima za koje odnekud misli da su mu dodeljeni na staranje kao da su beslovesne ovce koje ne znaju šta je dobro za njih, no će ih on sada prosvetliti i objasniti im ko su oni zapravo. To jest, da su svi oni – džudže. Samo to do sada nisu znali.
Nema u kosmosu ničega složenijeg od ljudskog mozga i bogme – identiteta. Nacionalizam je, i onda kada se kiti akademskim titulama, uvek jedna vrsta rituelizovanog prosta-štva, koje teži da složenost identiteta upro(pa)sti do nivoa jednostanične strukture. Stvarnost se, međutim, čvrsto odupire tome. Zato ni od ovog džudževićevskog fantazma neće biti ništa. Kada bi bilo drugačije, evo bi se i Džudžo vinuo u nebesa, i potvrdilo bi se da je on jedan od tri najveća savremena bošnjačka intelektualca. A ko su druga dvojica? Pa to je bar jasno, imena govore: Gojko Đogo i Rajko Petrov Nogo.
