Nekada davno, u vreme razvijenog socijalističko-jednopartijskog ketmana, briljantni je Vlada Bulatović Vib, meždu pročim, smislio i ovaj zen-aforizam (po sećanju naveden): „Možete zamisliti kako je rečima kada se osvrnu oko sebe, i vide da govornik uopšte ne stoji iza njih“. Nema više ni Viba ni onih vunenih vremena, reči su se kanda malko oporavile i prevazišle krizu identiteta, ali ono što (valjda) važi za reči, ne mora da važi za slike, crteže, karikature, fotomontaže… Naročito ako se na njima pojavljuje neka ličnost iz verskog života, bilo izmišljena (iz kojekakvih grmova & džbunova samoobjavljena božanstva i njihovi drevni glasnici) ili pak stvarna (savremeni popluk svih denominacija).
Sasvim ozbiljno, ti nadobudni, a ponekad i ponegde i opasni tipovi jako ne vole da ispadnu smešni. Pa dobro, to je tako sasvim ljudski: niko to ne voli. Samo što u demokratiji ama baš svako može da ispadne smešan, to jest, sa svakim (a i sa svime) se možete sprdati, a da li će ta sprdnja biti duhovita ili pak idiotska, uglavnom zavisi od pameti i veštine „sprdača“. Kako god, javni likovi svih fela moraju da računaju i s tim, to im ide u opis radnog mesta. Ih, šta sve meni nisu radili, kako me sve nisu vređali i podhebavali, i rečju i crtežom, i fotomontažom, i koječime još! Nekad se nasmeješ i odmahneš rukom, nekad ti baš i ne bude pravo, ali kako god, sve je to neizbežna nuspojava i prihvatljiva cena življenja u demokratskom društvu u kojem ne postoje opštevažeće svetinje ideološke ili religijske naravi.
U Novom Pazaru, međutim, živi momak koji misli da to što važi za mene ili za vas ne važi za njega, da je on iznad opšteprihvaćenih pravila demokratskog javnog saobraćanja i da se njemu ima titrati, inače… Pretenciozni građanin zove se Zukorlić Muamer, i zaposlen je u Mešihatu Islamske zajednice u Srbiji, na radnom mestu muftije. Verujem da ste već zapazili ovog mladića, dosta se trudi da bude javno zapažen. U poslednje se vreme aktivno bavi i politikom, pa se neki u njegovom Sandžaku uveliko pitaju je li taj čovek i dalje verski poglavar, ili je političar? Meni ili vama to uopšte ne mora da bude bitno: u oba slučaja, radi se o javnoj ličnosti koja sudeluje u demokratskom životu Republike Srbije. Kao takav, slobodan je da razmatra druge, ali i da drugi razmatraju njega, na svaki zakonom dozvoljen način. Uključujući i medijski tretman satirične naravi.
Enivej, „Blic“ je to svoje demokratsko pravo iskoristio tako što je u svojoj (inače sasvim benignoj) satiričnoj rubrici objavio fotomontažu Zukorlića u odeždi pravoslavnog sveštenika. Pih, čudna mi čuda. Šta karikaturisti i ostali ovde rade političarima, ali i verskim poglavarima poput patrijarha, ovo je čista boza! Zukorlić se, međutim, narogušen i ljut sav, ustremio na „Blic“ pretnjom da će ih tužiti i tražiti odštetu od simboličnih sto miliona evra (!!!), pa još da treba da mu se izvine (nije rečeno na koji sve način, tj. šta bi ga precizno zadovoljilo?), i da će inicirati bojkot „Blica“, naročito među muslimanima etc. Argumentacija koju je tom prilikom podastro bliska je otvorenoj slaboumnosti: fotomontaža je, ko biva, nekakav „poziv na pokrštavanje muslimana“ ili takvo nešto. ‘Ajde?! Pošto je Zukorlić sve samo ne slabouman, jasno je da ni sam ne može verovati u sopstvene argumente. Nemojte se čuditi: ovde se o argumentima ionako uopšte ni ne radi. Nego o perfidnom pokušaju izmene karaktera demokratsko-sekularnog društva. Ili barem zahtevanju nekakvog prava izuzeća za muslimane unutar njega. Zukorliću to nije prvi put: ne tako davno, bio se obrušio na inače bezveznu romanesknu limunadicu Dragulj Medine stanovite Šeri Džons, tražeći da se knjiga povuče iz prodaje (jer da „vređa verska osećanja građana“), a njen srpski izdavač duboko izvini i ne-znam-sve-još-čime ne ugodi Zukorliću, inače ga je nagraisao… Obeshrabren samoćom na vetrometini i prvobitnom pasivnošću i totalnom zbunjenošću ovdašnjih slobodnih medija, demokratskih institucija i vrlih boraca za ljudska prava i slobode, izdavač se zaista u prvi mah i izvinio zbog nepostojećeg ogrešenja i privremeno povukao knjigu, ponizivši se bez ikakvog razloga.
„Blic“ je, međutim, ozbiljna institucija: velik, tiražan, finansijski moćan list u vlasništvu evropskog kapitala. Poslednje što bi se moglo i smelo očekivati od takvog lista jeste da se izvinjava bilo kome, pa makar i Zukorlić Muameru, za nepostojeću uvredu, ostvarenu kroz običnu satiričnu fotomontažu. Zato je jako, jako važno naglasiti ovo: pravi Skandal nije što je Zukorlić pretio i tražio izvinjenje; pravi skandal je što ga je dobio. Na taj način, „Blic“ direktno potkopava temelje demokratskog i sekularnog društva u kojem živimo. Da vas podsetim, radi se o Republici Srbiji, a ne o Španiji iz doba Svete Inkvizicije, srednjovekovnoj Rusiji ili savremenoj Islamskoj Republici Iran. Pametnome dosta.
Da li bi „Blicu“ ikada palo na pamet da se izvinjava nekom „klasičnom“ političaru zbog satirične fotomontaže? No way. Čak je malo verovatno da bi se izvinjavao i nekom drugom verskom velikodostojniku, naročito nekom iz SPC. I to je sasvim u redu. Ono što nije u redu je što je to sebi dopustio kada je u pitanju nadobudni Zukorlić. Poruka koju time šalje je strahovito toksična: postoje Privilegovani Građani (ili čitave Zajednice?!) koji mogu za sebe da izbore u neku ruku iznadzakonski, a svakako iznadsatirični status! E pa, neće moći, bar ne dok ne dobijemo svog Homeinija…
Dobri Bog me nije obdario crtačkim talentom, nisam ni fotomontažama vičan, ali sa rečima pomalo znam, pa vas pozivam na malu igru. Hajde, naime, da zamišljamo Zukorlića! Evo nekih mojih predloga: Zukorlić kao rastafarijanac; Zukorlić u scenskom autfitu Milančeta od Evrovizije; Zukorlić sa pankerskom irokez-krestom; Zukorlić sa kosijanom i bezrukavnom džins-jaknicom pevača uglednog HM benda iz Busovače; Zukorlić u opakoj tribjut-tu-Fredi-Merkjuri opravici; Zukorlić u stilu „Čola 1975“, sa raznogatanim Lokicama oko sebe… Imam i blesavijih ideja, ali dosta je i ovoliko. Suština je u tome da je građanin Zukorlić samo jedan od nas; sve drugo je pretenciozna, ali i potencijalno opasna mistifikacija.
