Djevojka viče s visoka brda

Petog marta sam nakon prvog gutljaja kafe poželeo da sviram, kao da i ne postoji kleti internet – šta da tražim tamo? Svaki četvrti moj sugrađanin glasao je za vlast, toliko je doduše i onih koji su ispoljili izvesno nezadovoljstvo, ali me ubi onaj svaki drugi stanovnik prestonice koji je otmeno iskulirao glasanje. Ne znam ni zašto sam sinoć pratio trijumf pobednika, uglavnom mi sad treba pošteda, day takoreći off…

Mnogom je čitaocu „Vremena“ evolucija (koja nikad ne spava) poklonila, verujem, novi organ da ga čuva od nesnosnog gradiva koje neumorno ponavlja naš najbolji sin, tako sam i ja više gledao svitu kako se shodno zakonima naprednjačke metafizike sortira oko Njegovog vladarskog visočanstva, nego što sam slušao šta pobednik nad pobednicima u svojoj prozi nad prozama opet besedi.

Da li ste imali generalnu probu ovoga, kao što u američkim filmovima gledamo generalnu probu venčanja? Kako ste se tako nepogrešivo poređali? Kao što se pre partije šaha tačno zna gde koja figura stoji? Pa da! Jedino među onima koji najmanje vrede vlada jednakost: egalite, fraternite, za pione, za redove, za bezimene članove partije nije više važno ko je na kom polju, ali u onom redu gde stoji kraljica, tačno se zna gde stoje topovi, gde konji, gde lovci, a gde tromi, jedva pomični njen bračni drug. Tako i ovde: Ana, desna ruka, maestro Tasovac blizu doktora Stefanovića, ali jednu kvartu iza, tu je i doktor Mali, pa doktorka Aja, doktor Vesić, ali i meni nepoznat doktor nauka u civilu, u kariranoj košulji i mislim farmerkama, to je ceremonijal majstor; vladar je sa ovim doktorom ugostiteljstva naravno na „ti“, rutinirano, kano kralj kome je urođeno da sa lakoćom i prirodnošću izdaje svakojaka, pa i posve bedasta naređenja, podseća vladalac slugu da će šampanjac uskoro biti potreban, ovaj kao u pozorištu poskoči: „Od-ma!“ Podsetio me na udarničku koračnicu sa omladinskih radnih akcija: „Druže Tito, samo reci / Letećemo kao meci!“, špalir se pred njim razmaknu kao Crveno ili koje beše more pred Mojsijem, iščeze karirani da dobavi refreshment, donese ga radosnim, paradnim korakom, stade da petlja oko zapušača, jednim okom motri na čep, drugim peca mig sa najvišeg mesta, jer šampanjac mora da se otvori u trenutku punog govorničkog trijumfa, kao što muzičar na periferiji orkestra ima onim talandarama da zazveči samo jednom. Prilaze mu drugi poznavaoci i lični znanci Dom Perinjona i društvanceta koje će da pije, čačkaju oko zapušača, vladar napokon odobri svečano otvaranje, Držalac boce (Petepre je bio Nosilac lepeze kod faraona) tada muški i u nekoj obesnoj razdraganosti promućka bocu, pa skloni palac sa grlića… Da je vladarska komanda bila „švenkuj po publici“, bilo bi mokrih slavljenika, ali je, naoborot, rečeno: „Nemoj da prskaš ljude“, nakon čega su i sam pjenušavac i Držalac polako splasnuli…

Moglo je ispasti i posve drukčije, da je čep izvađen bez ikakvog šuma, ili uz neko jadno i kratko „puk“. Da Držalac nije buteljku prodrmao, šampanjac bi ispao kao „Banatski rizling“, i tom bi trenutku vladar mogao da se našali: „Protresi tu bocu! Valjda si gledao Formulu! Ovo je naša Formula, trka koju smo em dobili, em smo postavili novi rekord staze i rekord sezone. Isprskaj prvog mene, pa onda i sve naše mile i drage koji su ti u prskometu!“

&

Bi mi to malo pa sam gledao i umalo ne rekoh drugoplasiranu momčad, slobadiju pod upravleniem Dačić kapetana, nisu drugoplasirani, ali jedini će se priključiti pobedničkoj armadi i sasluživaće kako bog miluje. Oko Dačića se isto stvorio rasad gde se svakoj biljci znade mesto, i kad sam mislio da je hor postrojen, učinilo mi se da radnici kojima ne vidim lica unose naknadno plakat nalik onima gde su bili Marks i Engels, avaj, nije bilo to, bio je to Predrag Marković, live, ne onaj sa bradom (koji sada živi još jedino za to da se kralju vrati oteto), nego pobednik kviza u SFRJ, istoričar i potpredsednik SPS-a, koji je svojim zakasnelim anfasom popunio prethodnu prazninu iza predsednika SPS-a, ušao je porebarke, pa mi je zato izgledalo da aktivisti unose portret ideologa; stajao je ponad svog šefa ako ne baš kano klisurina, ono kao Senta iza Slobe: večeras ću da delujem zamišljeno, ja sam mislilac iz senke, ja sam svoje enormno znanje dokazano u kvizu stavio na raspolaganje SPS-u, magistra vitae pomogla je da naša partija pređe blagosloveni cenzus; poput drugih velikana i ja sam skroman, ozbiljan, i bezmalo tužan, jer usled moje naobrazbe znadem unapred šta će biti, pa mi bude i dosadno, dok se oni kojima je istorija nejasna čude i raduju.

&

Dobro, šta bi sa naslovnom pesmom?

Bežeći od stvarnosti snimio sam kao instrumental „Bere cura plavi jorgovan“, pesmu koja po moemu i ne mora nikud dalje, sve je tu već lepo i dovoljno, isto kao i kad je reč o osobi iz naslova: „Djevojka viče s visoka brda / Djevojka viče s visoka brda / S visoka brda, aman, aman / Iz tanka grla…“ Sam svoj Gete, mali Gete, a?! Divim se narodnom geniju, pa jeste to to (samo što se ja ne bih vozio kočijama da gledam rat): mogla je i starija građanka punijeg stasa i promuklog, umornog alta da obznani isto što i devojka, mogla je da se prodere iz jaruge, iz dolje, ili iz kakve vrtače, ali Bosanci nisu to dopustili.