Traženje adrese: Očajnici kucaju na svaka vrata
Poslovni svet nije naivan, ali mu neki put odgovara da se takvim pravi. Tako je bilo u danu i kada je kroz bivšu zgradu Saveznog izvršnog veća prodefilovalo oko četiri stotine biznismena: bankari, strani preduzetnici, građevinari i poslovni ljudi opšte prakse. Svi su zadovoljni i odnekud očekuju da će sve biti drugačije.
Oni su se trudili da ostave utisak ljudi koji napokon imaju adresu kojoj mogu da se obrate, a to nije tačno. Ta vrsta sastanaka deo je rutine. Njihovi problemi, zahtevi i ambicije poznati su od ranije svakom ko je to hteo da zna, čuje i shvati (od Miloševićeve, preko Đinđićeve, Koštuničine pa do Cvetkovićeve vlade), ali sad je u kući „nova metla“ za koju se veruje da ima dovoljno snage da uradi nešto više nego što je trpanje đubreta pod tepih.
Nema tog premijera koji ritualno barem nije imao ovakvu vrstu komunikacije s poslovnom zajednicom, samo je to bilo s manje očekivanja i bez sladostrasnog iščekivanja odgovora na pitanje „hoće li Mišković videti Vučića!“ (ili obrnuto).
Dakle, nije ovaj sastanak, osim možda po masovnosti i medijski podgrejanoj znatiželji, nikakav specifikum srpske politike. Naprotiv, bilo ih je i nadam se da će ih još biti.
Okupili su se, manje-više, ozbiljni ljudi oprobani u svom poslu, neki od njih i jako uspešni i pored svih nedostataka sistema u kome posluju, ali hvatajući se za Vučićevu slamku preko nagnute ograde broda koji tone, oni bespogovorno tvrde da je sastanak bio odličan i gaje nadu da ih je ovaj put neko čuo i da će ih ovaj put neko poslušati.
Glavna dilema: Navući galabiju ili doći u sivom odelu
Miroslav Mišković, inače, nije dobio direktan poziv. Stiglo je više njih na poslovne jedinice „Delta holdinga“ s nedefinisanim adresatom, naime u svakom od pet, šest poziva pisalo je „poštovani“, ali Mišković nije propustio priliku da bude „zvezda večeri“ i to je dobro. Kako i „Politika“ piše, Vučić mu je postavio „nekoliko finih pitanja“ pokazujući zavidan i visok nivo znanja o poslovanju i ambicijama „Delta agrara“, što samo znači da ga je neko dobro spremio za taj susret. To je, takođe, dobro.
Kao i obično, rekao bih da su bankari najbolje istrgovali. Pre tri, četiri godine jedan od bankara, zapaženi učesnik „poklonjenja kod Vučića“, rekao mi je: „Nije problem u parama. Njih ima. Ali u celoj Srbiji ima samo desetak firmi kojima bi odmah dali kredit, ali ga te firme ne traže.“
Bankari su se, rekao bih, i ovaj put maksimalno obezbedili, koliko je to u Srbiji moguće, od rizika plasmana mimo tog „desetka“ i Lazar Krstić je dobio novi zadatak oko rebalansa budžeta s kojim ionako ne zna šta će da radi. Em je dobio zadatak da obezbedi pare za državni dug po ranije obećanim subvencijama za jeftinije kredite srpskoj privredi i još da namakne 60 miliona evra za pokriće rizika narednog plasmana.
Strani investitori bili su brutalno jasni i tražili su ono što je Vučić već neoprezno obećao arapskim građevinarima – besplatno zemljište i sređenu infrastrukturu (model „Beograd na vodi“ i projekt „Sto hiljada stanova od osamdeset kvadrata a jeftino“), građevinari su kukali da „nemaju keramičara i vodoinstalatera“ i umalo su navukli na sebe galabije kako bi privukli pažnju glavnog srpskog poslodavca, a neki su imali i dilemu da li da do Palate dojašu na kamilama.
Šaren skup: Ko duguje a ko plaća porez
Na poslednjoj celodnevnoj sesiji pojavili su se biznismeni opšte prakse – od Željka Mitrovića do Milana Beka. Ovaj prvi je prvi govorio uzimajući tek „minut, dva“, mada je, kako se pre sastanka tvrdilo, glavni kriterijum za poziv bio nivo plaćenih poreskih obaveza a ne nivo poreskog duga. Da je striktno poštovano to opredeljenje sala bi bila poluprazna, a zlobnici, takvih uvek ima, tvrde da je među prisutnima bilo i onih koji duguju za struju umanjujući račune prespajanjem žica.
Bio je to šaren skup nove „biznismenske“ srpske klase kojoj su, u najvećem broju slučajeva, bile važne samo dve stvari. Da budu viđeni na tom skupu i da veruju da posle toga niko neće da ih dira.
Naša poslovna elita je kao i sve druge srpske elite: nemoćna, nema i uplašena, samo što je ova prva više kompromitovana u procesu Vučićevog osvajanja vlasti. Od ideje da su to sve lopovi stiglo se do okupljanja svih tih ljudi na istom sastanku i tako se krug zatvorio.
Vučićev interes bio je više nego jasan. Pošto je ekonomija njegova „noćna mora“ pred donošenje zakona koji će po svemu sudeći biti gotovo isti kao oni koje je predlagao Saša Radulović – kratkovečni i smenjeni ministar privrede – obezbedio je sebi neku vrstu alibija u kontaktu s najvećim srpskim poslodavcima predstavljajući se kao čovek koji ume da postavi „fina pitanja“ i odgovori posle na nimalo fine zahteve MMF-a. Biće kao u onoj emisiji „Tražili ste, gledajte“.
Ovo je sve izgledalo kao Ekonomski forum na Kopaoniku, samo što nije bilo skijanja, ali, bez brige, biće – nasankavanja. Falile su samo pratilje u bundama. Toliko je poreskih platiša da za njih nije bilo mesta.
