Čuvari pivske granice

Od svih putovanja u i kroz posleratnu Bosnu i Hercegovinu, možda mi je najživopisnije bilo ono iz leta 2014, automobilom od Splita do Beograda. Znam, ni Split ni Beograd obično nisu u BiH, ali kolegi koji je vozio nije se mililo plaćati skupu cestarinu na legendarnim hrvatskim autostradama, pa smo se truckali preko Bosne: kilometraža kraća, ali drumovi vremeplovski. Kao i većina tzv. motornih vozila. Nema veze, bar je imalo šta da se vidi. U BiH smo ušli tamo negde posle Imotskog, u onim hajdučko-švercerskim krajevima odakle su Ante Tomić, Stipe Šuvar i brojni drugi hrvatski velikani, a izašli iz nje tek na Savi, kod Bosanskog Šamca. Između – stotine i stotine kilometara unutrašnje zemlje, kako je lepo i mudro nazva Ivan Lovrenović. Plus jedni neizbežni ćevapi, u kafanici negde uz reku, ne sećam se više gde.

Usput je, dakle, bilo koječega, a uz put, čini mi se, samo jednog: beskrajnog niza reklamnih bilborda. Po tome se BiH ne razlikuje od bilo koje druge zemlje ovog ili bilo kojeg drugog dela sveta. Bilbordi će kanda ostati naše nasleđe i zadužbina, kao što su nekim prethodnicima bili zamkovi i katedrale. A na bilbordima se najviše od svega reklamiralo pivo. Ako tome još pridodate one poslovične tende pred prodavnicama i kafanama, koje su takođe opervažene reklamama za hmeljni napitak, to je cela jedna pivska supkultura.

E sad, zašto su pivske reklame važne za našu priču? Zato što su nam one, dok smo taljigali cik-cak kroz bosansku zemlju, bile daleko najpouzdaniji znak da li se trenutno nalazimo u tzv. RS ili u tzv. Federaciji, pošto smo tokom putovanja više puta prešli “međuentitetsku liniju”, običnom putniku-namerniku nevidljivu ali sveprisutnu, makar i zbog toga što su za nju izginule hiljade ljudi (od kojih znatnu većinu niko nije ni pitao žele li da izginu za bilo šta, kamoli za tu zvizdariju). Elem, ako promičemo kraj reklame za Ožujsko ili Sarajevsko pivo, bezbeli smo u Federaciji, a ako nam se nude Jelen ili Lav (za čiji su kvalitet garantovala fotošopirano srećna lica dvojice čuvenih BG glumaca), garant smo u RS. Boljih i pouzdanijih “pograničnih kamenova” niti je bilo niti su vam trebali.

Megjutoa, u delu BiH pomalo razmetljivo samoprozvanom RS, nekako je još od prvih postdejtonskih dana tinjalo nezadovoljstvo činjenicom da te međuentitetske linije nemaju nikakva obeležja “prave” granice, i to je nezadovoljstvo sasvim razumljivo, to jest koherentno: pa, nije RS nastala zato da bude deo BiH, nego zato da ne bude deo BiH, a još bolje – da BiH ne bude. Šta tu nije jasno?

U tom smislu, sirovskasti vladar iz Laktaša Dodik Mile, koji dosledno i sve otvorenije “zastupa separatističke stavove”, nije drugo nego verni nastavljač početnih postavki Radovana Karadžića i ostalih očeva-vračeva-osnivača RS. I to nije Miletov, nego strukturni problem: svako ko bi se našao na njegovom mestu postupao bi isto; da nije tako, ne bi se ni mogao naći na njegovom mestu. Naime, RS kojoj strateški cilj ne bi bio potpuna demontaža BiH izgubila bi smisao postojanja. Ili, drugačije rečeno, njen besmisao bi postao potpuno vidljiv, a to je jedino što ne sme da se dogodi ni po koju cenu.

U ovo se sasvim prirodno uklapa ovaj novi “spontani” republičkosrpski maspok koji krstari po međuentitetskim linijama dovikujući onima tamo preko, a i čitavom svetu, da “granica postoji”. Isto to, da “Granica postoji!”, klikće novi srpski politički mislilac Milorad Dodik Mile sa naslovne i još cele jedne strane dnevne odštampotine koja se i dalje naziva “Politika” mada bih ja, da sam “Politika” i da je “Politika” još uopšte živa, tu odštampotinu tužio zbog lažnog predstavljanja i krađe identiteta. Tretman koji ugledni autor M. D. dobija ukazuje da to nije neki puki “lični stav” nego zvanična političko-ideološka linija, ne samo Banjaluke nego i Beograda.

Ako, dakle, nekome nije bilo jasno kako bi izgledala operacionalizacija one tobož Vulinove nebuloze o “srpskom svetu”, ovde ima ogledni primer. Nije tu, da se razumemo, (veliko)srpski nacionalizam nimalo originalan niti jedinstven: svim je nacionalizmima, naročito ako su u ratno-ofanzivnoj i borbenoj fazi, svojstveno da teže tome da po svom nahođenju postavljaju granice gde ih nikada nije bilo, ili da ih ukidaju tamo gde ih je “oduvek” bilo. Za šta su oni u malenoj Banjskoj izginuli nego za to da “granica ne postoji” između severnog Kosova i Raške, ali da zato “granica postoji” na Ibru (kad već ne ide drugačije).

Cela ta rabota je, naravno, opasno igranje tonama najjačeg eksploziva, sposobnog da raznese pola Balkana. I to je sigurno jasno i onima koji vode i igraju tu igru. Ako mislite da je to garancija da će se ipak zaustaviti na vreme, setite se da se to mislilo i za njihove prethodnike, pa su ovi ipak kresnuli šibicu u skladištu benzina. Ako se zaustave ili budu zaustavljeni, biće to samo zato što su odviše slabi da nanesu onoliko štete koliko bi voleli. A ni to nije ništa čudno: što nacionalizam duže vlada i dublje zagađuje, to je nacija slabija i iscrpljenija. Umesto toga, bolje je piti pivo, sa bilo čijeg bilborda: kažu da vitamin B dobro smiruje živce.