Kišobran: Izbori na dva koloseka
Skup u Davosu, o čemu opširno pišemo u ovom broju „Vremena“, ove godine završen je s pesimističkim porukama. Recesija, glad, energetska kriza, dublji jaz između bogatih i sirotinje… Džordž Soros je čak pominjao i rat kao izlaz iz bezizlaza. Takvi su bili mahom ekspertski glasovi. Lako je njima, reći će neko, njih se ne tiče da li je godina – izborna.
Ovi naši moraju da glume makar oprezni optimizam jer se izbori dobijaju na podgrevanju narodnog očekivanja da će s nekim od njih biti bolje. Stranke isturaju kandidate za premijera, oštre ražanj dok je zec još u šumi, i provociraju okosnicu vladajuće koalicije, Demokratsku stranku, da učini to isto, na šta je Boris Tadić već odgovorio u stilu – čemu tolika žurba.
Ta stranka je, uz pomoć saveznika, izgurala već pun mandat s premijerom koji nema politički profil, što je Tadiću omogućilo da granice svog delovanja, uticaja i moći proširi i na poslove vlade, i to u teškim, kriznim godinama što ga je učinilo sveprisutnim političarom i što mu se na majskim izborima može obiti o glavu.
Neki teoretičari „povratka u devedesete“ čak svevlast Tadića porede sa vlašću koju je imao Slobodan Milošević. Tadićevi prsti, po njima, vide se u svakom pekmezu, od Sretena Ugričića pa naviše. Čik ti ubedi njih da, na primer, Tadić nije smenio upravnika Narodne biblioteke i da se svi konci ne vuku iz predsedničke kancelarije na Andrićevom vencu.
Tadić se pojavljuje kao neka vrsta kišobrana, zaštitne mreže, za sve vladine i druge poduhvate i tu je napravljen toliki zalet da sada odstupanja nema. Druge stranke će da vode kampanju oko parlamentarnih izbora, a Demokratska stranka je u poziciji da paralelno vodi i kampanju za predsedničke izbore, jer rezultat ovih drugih direktnije, ne samo zbog vremenske bliskosti izbora, više nego ikad zavisi od izbora za skupštinu.
Mogućno je u takvim okolnostima, a ima i onih koji to racionalizuju u analizama, da izbori budu opšti – lokalni, pokrajinski, parlamentarni i – predsednički. Racionalizacija, naravno, nije u sferi smanjivanja izbornih troškova, već u političkoj sferi. Ideja počiva na merenjima po kojima je predsednikov rejting veći od rejtinga stranke i da bi to spajanje izbora moglo da izvuče i stranku.
Ovo je, međutim, igra na sve ili ništa, a to se u politici često pokaže pogubnim po pretpostavljeni cilj.
Pretpostavimo, s druge strane i za trenutak, da Tomislav Nikolić formira vladu. Mislim da bi mu prvi posao bio da Borisa Tadića svede na stroga ustavna ovlašćenja i imali bi oštar sukob između premijerske i predsedničke moći, a ako je neko zaboravio, valja ga podsetiti da premijer ima više poluga moći i vlasti nego što ih ima predsednik.
Teško bi se tu uspostavila makar varljiva kohabitacija između dve volje i to bi, usred ekonomske krize, bilo novo polje ispoljavanja političkih i svakih drugih antagonizama od kojih bi osim pobednika u tom ratu malo ko drugi imao nekakvu opipljivu korist.
Smederevo: Ispit iz upravljanja
Mislim da je nategnuto pitanje da li je vlada trebala u slučaju US Stila da interveniše i da je neozbiljno to dovoditi u direktnu vezu s predstojećim izborima. Svuda u svetu, a posebno u ovim godinama krize, države intervenišu u privredi, a kao najuspešnije i najmanje pogođene krizom prikazuju se sada države u kojima je kombinovan model državnog vlasništva i kapitalističkog upravljanja tim preduzećima.
Tamo gde je to, kao što sam već pisao, ugrađeno u sistem i tradiciju, rezultati su još bolji, ali u nas to nije slučaj. Država ne funkcioniše kao dobar vlasnik, zato što je kod nas država u partijskom vlasništvu. Reći će neko da je tako i u Kini, pa joj ništa ne fali. Međutim, to je tako samo na prvi pogled, a iza ideje da nije važno koje je boje mačka ukoliko lovi miševe leži još hiljadu stvari kojima se Kina odlikuje i u odnosu na moćne svetske sile a kamoli u odnosu na nas.
Iskustvo s privatizacijom u Srbiji pokazuje veću efikasnost privatizovanih preduzeća u odnosu na preduzeća u drugim oblicima svojine. U proteklih deset godina produktivnost u privatizovanim preduzećima porasla je 4,3 puta uz istovremeno približan obim otpuštanja kao i drugim preduzećima.
Ali, to pre govori o slabostima društvenih i državnih preduzeća u kojima nije bilo odgovornog poslodavca i kvalitetnog menadžmenta nego što dokazuje tezu da su nespojivi takvi oblici svojine sa uspehom i profitom.
Bilo kako bilo, sada je železara u rukama srpske vlade čiji premijer najavljuje da se neće ni časa čekati da bi se železari našao novi partner, mada, čini mi se, u uslovima proizvodne recesije koja najjače pogađa Evropu to neće biti ni jeftino ni lako. Uostalom, Amerikanci bi, da su mogli, prodali proizvodnju po ceni višoj od cene kilograma pomorandži.
Država će sada polagati sasvim novi test. Ne mislim pritom samo na železaru. Prošle nedelje otkupljene su akcije grčkog OTI-ja u Telekomu, najavljuje se originalno rešenje za JAT, kombinacija privatnog i državnog kapitala, predstoji dokapitalizacija Komercijalne banke… Sve su to visoki i rizični nivoi državne intervencije u privredne poslove i ova vlada, odnosno neka naredna, polagaće ozbiljan ispit o odgovornom upravljanju.
Kriza traži nova, originalna rešenja. Traži i nove ljude. Zahteva drugi pristup poslovima i drugačiju organizaciju. I traži promenu logike – upravljanje kapitalom, a ne samo ljudima.
Nadimci: Kole Šećer i Miša Slani
Evo najnovijeg primera o nakaradnoj logici poslovanja. MK Grupa, vlasništvo Miodraga Kostića, preko firme Sunoko (u vlasništvu MK Grupe) ušla je u drugi krug međunarodnog tendera za kupovinu većinskog paketa akcija (82,33 odsto) Helenik šugar industrija, u čijem su sastavu dve šećerane u Srbiji, u Crvenki i Žablju, i još pet šećerana u Grčkoj. Srpska Komisija za zaštitu konkurencije onemogućila je svojom odlukom ovu akviziciju.
Sunoko već proizvodi u Srbiji više šećera nego što je ovdašnjem tržištu potrebno. Višak izvozi. Da je kupio grčke firme, imao bi još veći izvoz. Kostić smatra da je Komisija postupila ćepenaški jer obim njegovih poslova posmatra u okvirima tržišta koje ima samo sedam miliona stanovnika a on u svojim planovima računa na tržište s pola milijarde stanovnika.
Kostić je naveo da „nije logično da domaća antimonopolska komisija ne dozvoli domaćoj kompaniji da izađe na tender za kupovinu strane kompanije na drugom tržištu. Komisija za zaštitu konkurencije bi trebalo da kao referentno tržište MK Grupe posmatra ne samo prostor Srbije već i tržište Evropske unije (EU), gde ta kompanija već ima dva odsto udela i gde izvozi najveći deo proizvodnje.“
„To mnogi ne razumeju, daj bože da smo monopolisti 700 odsto, jer mi i sad višak proizvodnje izvozimo“, kazao je Kostić i dodao:
„Ako želimo da napravimo velike srpske kompanije, onda njima ne treba da bude cilj da zadovolje svojom proizvodnjom samo domaće tržište od sedam miliona stanovnika, već evropsko sa 500 miliona, a to se ne može učiniti ako je proizvodnja mala.“
Kostićev nadimak je Kole Šećer. Nadimak kapetana Miše Anastasijevića bio je Miša Slani, jer je monopolizovao transport soli Dunavom. Da je tada neka komisija zaustavila kapetan Mišu, Knjaz Miloš bi joj već dao „dvaes’ po turu“ ako ne bi visila ispred konaka u Kragujevcu.
