Dijana Hrka, majka Stefana Hrke, dvadesetsedmogodišnjeg momka koji je umro ispod nadstrešnice u Novom Sadu, najavila je na komemorativnom skupu 1. novembra štrajk glađu. Moja odluka, kazala je ova hrabra žena, nema veze sa studentima, nema veze ni sa građanima, odluka je moja. Ja moram da znam, dodala je, ko je ubio moje dete. Dok bude štrajkovala glađu nalaziće se ispred skupštine Srbije.
Držanje Dijane Hrke – može li se to drugačije reći? – izaziva divljenje. Imala je svo pravo ovoga sveta da se povuče i tuguje u tišini i samoći, jer doživela je najveću bol koju ljudsko biće može da doživi: izgubila je dete. Bol je uvek lična bol. Odlučila je, međutim, ova žena da svoju bol nosi javno, da je preobrazi u zajedničku bol, da je podeli s građanima ove zemlje. Njena bol postala je politička. Bol Dijane Hrke od ovog trenutka bol je svakog građanina Srbije, koji je sačuvao u sebi jezgro ljudskosti u neljudskom režimu Aleksandra Vučića („šatro žrtve“ u Novom Sadu, reče Vučićev glasnogovornik D. J. Vučićević; mislio je i na Stefana Hrku, Dijaninog sina). Rekla je Dijana Hrka da je to njen lični čin, ali njen lični čin, od ovog trenutka, obavezuje svakog građanina ove zemlje.
Izabrala je skupštinu Srbije kao mesto na kojem će se nalaziti njeno telo dok ne bude unosila hranu u sebe. Mesecima je to jedno od najstrašnijih mesta u Srbiji: tamo je režim Aleksandra Vućića – a verovatno on lično (toliko je to glupo) – instalirao nehigijensko naselje za okupljanje batinaša i paravojnih jedinica za brza dejstva protiv građana Beograda. To mesto je simbol onoga na šta Dijana Hrka ne pristaje. I dok ta žena-bol bude tražila pravdu za sen svoga sina – i još šesnaestoro ljudi, nije zaboravila da ih pomene u svome govoru, stradalih na mestu na kojem je umro i njen sin – biće na svega nekoliko metara od klovna režima, izvesnog Uglješe Mrdića, narodnog poslanika, koji tvrdi da, zajedno s dve crvene beretke (zašto, pobogu, oni?) štrajkuje glađu jer je nezadovoljan radom tužilaštva. Još od sedenja Tomislava Nikolića na stiroporu na istom tom mestu i štrajka glađu i žeđu (iz razloga neutvrđenih), preko trominutnog štrajka glađu Aleksandra Martinovića (teško je setiti se zbog čega), evo još jednog heroja režima koji se iz viših razloga žrtvuje za svog voljenog Vođu i Srbiju i narod i otadžbinu (ljubav prema Srbiji je, kaže, njegov najveći motiv) i sve ono što mu padne na pamet, a nije drugo do opsenjivanje prostote. I sada će Dijana Hrka, majka hrabrost, da sedi pokraj klovna.
Nije Dijana Hrka izgovorila nijednu bespotrebnu reč. Rekla je da najviše na svetu voli svoju decu. I da ovo što će uraditi radi zbog njih. Ali radeći za njih, ona radi za sve građane ove zemlje. Zbog toga je njen najdublje lični čin, istovremeno, najdublje politički.
