Zar krupije da bude osoba koja niti zna srpski niti je ikada bila u takvoj ustanovi? Da zaposlimo možda azilante u Državnoj lutriji, gde?!
Ko o čemu, ja o azilantima.
Vidim jutros: „Od 2700 imigranata koji su nameravali da dobiju azil u Srbiji od početka godine, nijedan nije dobio status azilanta, pošto pre prvostepene odluke odu iz zemlje.“ Pa šta je u pitanju, isuviše su nestrpljivi ili mi odugovlačimo sa tom našom prvostepenom odlukom? Jadikujemo da nam od prošlog popisa fali 370 hiljada duša (umalo i ja da falim: sam sam otišao u opštinu pošto niko od popisivača nije zakucao na moja vrata), a nijednoga, baš nijednoga azilanta, nismo primili! Čekaj, čoveče, ne sabiraj babe i žabe, ne upoređuj broj tuđinaca sa brojem naših, među nestalima su barem tristo pedeset hiljada Srbi, pa čak i ovi drugi koji su u međupopisju iščezli a za kojima ako hoće neka zažale matične države, bili su državljani Srbije, znali su srpski, bili su koliko-toliko školovani, imali su poneku nekretninu, ovo što nam dolazi je go proleter! Pa šta?! Ako je diktatura proletarijata završena, zar nam kao kapitalističkom društvu nisu potrebni ti bezemljaši i beskućnici da ih eksploatišemo? S druge strane, u kojoj privrednoj grani da na uštrb njihovoga rada i zdravlja ostvarujemo višak vrednosti i besramno se bogatimo blagodareći tome što su sredstva za proizvodnju u našim buržujskim rukama?! U kazinu zar da bude krupije osoba koja niti zna srpski niti je ikada bila u takvoj ustanovi? Da zaposlimo možda azilante u Državnoj lutriji, gde?! Sportska kladionica traži celog čoveka, kako samog igrača tako i onoga ko igraču pomaže da svoje enormno poznavanje prilika u sportu pošteno već jedared naplati! Gde bi još azilanti mogli da rade? U kafićima i pekarama. U industriji nema mesta strancima čije higijenske navike ne znamo, za obezbeđenje u bankama isto nisu, od privrednih grana imamo još samo partije i državnu upravu, što mora ostati naše, čak i u Americi za mesto šefa države važi teorija krvi i naročito tla: samo ako si rođen na toj doista prostranoj teritoriji, možeš se nadati časnoj i nadasve odgovornoj funkciji predsednika!
Ako za ovih deset meseci i nismo obradovali nijednog azilanta, ne znači da naše državljanstvo niko nije dobio: javno su i preko reda usvojeni brazilska manekenka udata za našeg košarkaša i njen sunarodnik od koga se očekivalo da preporodi orlove. Da su malo načitaniji nego što jesu i azilanti bi pošli njihovim stopama: bili bi koliko god je moguće lepi, bili bi u braku sa nekim ko je naš, ili bi gledali da zablistaju u sportu: svak ko bi Srbiji mogao doneti medalju u ma čemu, pa bilo to i boćanje, sport ponikao u vrletima i na pjacetama Hrvatske, dobio bi azil i bio bi učlanjen u odgovarajući sportski klub.
U tome nimalo ne zaostajemo za Evropskom unijom, zajednicom otvorenom za svakoga ko je slavan, uspešan ili naprosto bogat, a koja azilante jednostavno proglašava lažnim i vraća ih na mesto tvorbe odnosno polaska. Čitam komentare moje braće, prosečan moj vršnjak još je tobože zaposlen, sedne za službeni kompjuter i na internetu najpre malo srbuje, razgibava se i zagreva pre nego što prione na ono za šta je ipak plaćen; neko i urani pa na još gladno srce brani ono što je naše:
Пошто нема посла за њих, отпустити наше људе да направимо места.
(Petar, 15. novembar 2011 06:58)
&
Oči nam se napune srpskim suzama kad čujemo reč dijaspora ili rasejanje, ah, to su naši najmiliji, imamo specijalnu emisiju na radiju u kojoj ispunjavamo njihove muzičke želje i prenosimo im čestitke neiseljene rodbine, imamo stručnjake zadužene da ublažavaju, ali i da održavaju njihovu otužnu nostalgiju, imamo ministarstvo za njih, imamo konkurse za najdirljivije novinarske sastave o našima u belom svetu, političari nariču zbog odliva mozgova, ali koliko god naše iseljenike oplakivali i otvarali im tamo škole da čeljad uči ćirilicu, moravac, veronauku i vez na srpskom platnu, razumemo da su morali otići – potpuno smo međutim slepi da se istovetna stvar događa Srbiji, i naša je bleda mati poprište nečijeg iseljavanja!
Ti Avganistanci od kojih nijednom nije odobren azil prethodnica su njihove dijaspore kojoj mi ne damo da kod nas pusti koren! Pa nisu li Nemci, Austrijanci, Šveđani, Švajcarci i ostali isto tako imali svoje Petre, Petrove koji su, isto kao i naš Petar, u oblačno jutro, dva minuta pre nego što će na tamošnjim radio-stanicama zapevati ptičica i začuti se „dobro jutro, deco“, već otpočinjali tiradu protiv stranaca: ne kupaju se, ne znaju jezik, preotimaju posao našima i žene se našim najlepšim sunarodnicama! Pa nismo pet para davali na to domorodačko zvocanje, nego smo se nastanjivali po svim državama i kontinentima, nekima se dabome nije posrećilo, mnogima pak jeste!
Znam akademika kojeg nije mrzelo da prebroji sve zemlje u kojima ima Srba, više ih je bilo od sto dvadeset, sad to treba ažurirati, nemam talenat da pamtim takve stvari, ali je bilo ipak normalno da se Srbi (kao god i Turci, Albanci, Makedonci i drugi) razmile po čitavoj kugli, naši su drugovi biseri rasuti po celom svetu, a po našoj zemlji nema da se raspe niko živi.
Pa nemoj tako, koja je država primila najviše izbeglica? Taman posla još da nije primila izbeglice, prihvatila je nevoljno sunarodnike čijem je izbeglištvu i sama doprinela koliko god je mogla i još je pokušala da ih kao ljudske božure presadi na svetu kosovsku zemlju! Pa?!! Ne može sada da primi i tuđince, sve se države brane, sve su probirači, ako si naučnik, ako imaš nepogrešiv servis, bekhend, forhend, ako si visok 2 metra i 18 santimetara a imaš četrnaest godina, ako imaš dve milijarde evra, dobrodošao si, ako si pak bio kujundžija i pravio džezve u starom kraju, u zemlji espresa nemaš šta da tražiš, sikter!
