Nisam ni znao da FSS ima komesara za bezbednost, možda ima i ministra za vanredne situacije, uglavnom će fudbalska utakmica protiv Albanije proteći u savršenoj etničkoj čistoti: dođe li ijedan Albanac na stadion, biće priveden i biće kako reče Komesar procesuiran. I dična UEFA preporučila je Albancima da se suzdrže od dolaska u Beograd, da vrate karte koje su već dobili ili kupili, da gledaju televizijski prenos u krugu svojih porodica, ili čak i organizovano, po kafićima i kladionicama, ali da ostanu fino u Albaniji, a kad bude revanš, oni će biti jedina publika u Tirani.
Tako i treba! Otrpeli smo koliko juče Paradu ponosa, zar da navijače, još neoporavljene od tog gnusnog nasrtaja na porodične i srbske vrednosti, izložimo novom iskušenju – da sa jedne tribine slušaju nerazumljive povike, jerbo se malo kod od nas udostojio da makar donekle nauči jezik naše bivše manjine i jezik naših bivših suseda.
&
Jesi li ti za to da nečija mati, pa bila i potpuna tuđinka tj. Albanka zaplače zbog sina nastradalog u kvalifikacionoj utakmici? Naši organi gonjenja bi makar i preko volje morali da pohvataju i predaju pravosuđu počinioce čije bi onda porodice ostale bez hranilaca i mezimaca, samim tim i bez porodičnih vrednosti! (Pazi, ja još govorim „sin“, iako na utakmicama Premijer lige, Bundes lige, o svetskom prvenstvu da i ne govorim, uveliko viđam kćeri, sestre, supruge i sl.)
Nisam za to da zaplače ičija mati, mada, iskreno, nisam znao da smo sa Albancima na krv i nož, ali ako je dotle došlo treba li Albanci da igraju u svojim dresovima? Ne znam kakvi su, ali će njihove majice, štucne, amblemi, u nama pozlediti još sveže rane, podjariće naš ionako neizmeran žal za Kosovom, koje istinabog nije Albanija otcepila, i nije ga još uzela, ali jedva čeka, iako mučki ćuti!
Predlažem da se u Beogradu izvede samo „Bože pravde“, može i dva puta, jednom horski, drugi put instrumentalno, a da se himna gostiju preskoči, kako ne bi bila izvrgnuta opravdanim i razumljivim zvižducima sa etnički čistih tribina: ko jamči da se u himni Kosovo ne opeva i ne knjiži kao albansko? Neću da na internetu tražim reči i prevod albanske himne, moje navijačko ljudsko pravo je da je ne volim, barem koliko i navijače! Kad se bude igralo u Albaniji, neka se svira i peva na albanskom: mi ne šaljemo tamo ni navijače, ni note naše himne premile!
Reprezentativci Albanije koji dolaze ovamo bez ijednog jedinog navijača čiju će decu izvesti za ruku kad budu svečano izlazili iz svlačionice? Hoće li to biti Albančići iz ambasade u Beogradu, ima li ih dovoljno? Ako u albanske male dresove treba da odenemo Srpčad, kako će nejač biti odabrana? Žrebom? Hoće li na televiziji detinja lica ostati zamućena, kao da su zaštićeni svedoci, kako roditeljima ne bi kogod kazao: „A tvoj Nemanja, u albanskom dresu, sa onim njihovim jezivim orlom, leepo, zbog takvih kao što si ti smo i izgubili Kosovo!“
&
Albanci su mi popravili parket opako potklobučen nakon poplave izazvane kvarom na inače odličnoj slovenačkoj veš-mašini i bili su najbolji radnici koje sam upoznao, kad da vam se nadam, u šest ujutro, ako vama nije rano, nije. U šest su svi na vratima, jeste li za kafu, ne hvala, popili smo, a doručak, kasnije ćemo…
Zamolim ih ja iako smo se uvelilo bili iskusurali i pozdravili da mi pozajme alat, jedan deo parketa bio sam rad da ja još jedared prelakiram, a oni su pogodili nov posao i nisu mogli ni uz doplatu ni u okv. preth. pogodbe da se vraćaju kod mene, uglavnom mi kaže predradnik: „Znaš Albansku ulicu?“ – „Znam, mi je zovemo Ulica Albanske spomenice, ali ovo je baš zgodna skraćenica…“ – „E, ispred broja tog i tog biće parkiran teget mercedes, gepek će biti otključan, i tu će te čekati alat… Uzmi ga pre pola šest, kola posle toga kreću na nov posao, a vratićemo ih oko deset uveče na isto mesto, tu donesi alat i vrati ga u gepek, trebaće nam opet preksutra ujutro…“
Uranim u pet sati i vinem se do Albanske ulice, nije se čestito razdanilo, sumrazica neka i magla, razaznam ostareli teget mercedes ispred narečenog kućnog broja i mislim se: sad kad podigneš gepek pa odletiš u ovu tonju i ti, i četke, i ova mečka… Postidim se iste sekunde, čeka me u gepeku sve kak i bylo skazano, naravno ja po obavljenoj lakirovki oprane alatke oko ponoći vratim na isto mesto, parket se više nije podizao, mašina za veš nije opet poplavila stan, ja sam naredne godine otišao u Ameriku, Albanci u nove radne pobede, nemam više njihove telefone, ali im ovako evo poručujem (Ljuba, iz Juhorske 8, Karaburma): nemojte da na utakmici imate keče, ili albansku zastavu! Ako nećete baš da se umotavate u srpsku trobojnicu, ponesite na stadion ceger sa sportskom zanimacijom, tako nećete zapasti za oko snagama pod komandom Komesara, pa mi vas odvajkada tolerišemo kao uslužnu delatnost, kao prodavci kikirikija i sad ste dobrodošli, ali biste kao navijači načinili hibris, bilo da dolazite iz Tirane ili iz Ulice Albanske spomenice: bili biste na ravnoj nozi sa prijateljima fudbala poteklim od naroda najstarijeg, a to ne ide.
