Niš: Basnoslovna subvencija za italijanski „Ariston“

Italijanska kompanija za proizvodnju bojlera i sistema za grejanje „Ariston“ otvorila je pogon u Nišu, i za to je dobila od Srbije 22,2 miliona evra subvencija, a profesor Fakulteta ekonomije, finansija i administracije, ekonomista Goran Radosavljević za „Vreme“ takav potez države objašnava time što „investitori u Srbiju više uopšte neće da dođu ako im ne date mnogo para“.

„Bez mnogo novca za subvencije u Srbiju više ne žele da ulažu čak ni one kompanije koje su već bile prisutne u Srbiji i investirale, a mi smo im vratili polovinu novca od investicija, mada nije jasno zašto smo to uradili. U situaciji kada u suštini imamo nizak broj nezaposlenih, Srbija bi trebalo da privlači investitore koji će ostati duže vreme, i koji nisu došli samo zbog jeftine radne snage“, kaže Radosavljević za „Vreme“.

Šta „Ariston“ nudi

Pogon „Aristona“ je otvoren nedugo nakon što je u Nišu, u velikom talasu otpuštanja radnika u tom gradu, bez posla ostalo više od 3.000 ljudi, dok se „Ariston“ obavezao da će do kraja ove godine zaposliti 175 radnika, a do kraja 2027. godine najmanje 300 radnika.

Do kraja 2027. godine „Ariston“ bi trebalo da uloži najmanje 75 miliona evra, a subvencija države od 22,2 miliona evra „pokriva“ 29,6 odsto troška cele investicije.

Predviđeno je i da troškovi zarada za novozaposlene, u dvogodišnjem periodu nakon dostizanja pune zaposlenosti, iznose najmanje 7,2 miliona evra.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je na otvaranju pogona rekao da „Ariston dolazi u pravom trenutku“, ali unosnu subvenciju koju je ta kompanije dobila od Srbije nije pomenuo.

Princip subvencija ustanovljen pre 20 godina

Radosavljvević objašnjava da sa stanovišta investotora, osnosno „Aristona“ nema ničeg spornog, jer su ta, ali i druge italijanske kompanije već dugo prisutne u Srbiji kao investitori pre svega u srednjim preduzećima.

„Pretpostavljam da su oni i tražili neku lokaciju za investiciju, a kada im je Srbija ponudila toliko novca – nisu se preterano dvoumili, a do 2027. godine bi trebalo da zaposle 300 ljudi, što bi svakako uradili“, kaže Radosavljević.

Ističe da je osnovni problem u toj i sličnim investicijama što je Srbija 2006. i 2007. godine ustanovila princip da plaća investitorima da dođu.

„Bili smo ‘banana država’ pa smo odlučili da sačekamo desetak godina da više ne budemo ‘banana država’ u smislu regulative i usklađivanjem sa evrposkim pravilima, a sve zbog toga da bi investitori u Srbiju dolazili zbog poslovnog ambijenta, a ne zbog novca. Međutim, 20 godina kasnije ništa od toga nismo uradili, i još smo gora država za investiranje, i zato debelo moramo da platimo investitorima da bi uopšte došli u Srbiju“, kaže Radosavljević.

Foto: Tanjug / Dimitrije Nikolić

Nema podataka o koristi od subvencija

Navodi da je taj plan iz doba Koštuničinih vlada za cilj imao smanjenje tada velike nezaposlenosti, pa su tadašnje vlasti računale da je bolje da plate investorima da dođu kako bi isplaćivali kakve-takve zarade i doprinose, i da se smanji nezaposlenost.

„Zamisao je bila da na kraju korist od subvencija bude veća od uslovno rečeno štete koju smo imali jer smo novac za subvencije dali iz budžeta. Ipak, 20 godina kasnije ne znamo šta je korist od subvencija. Nikada nije urađena nijedna analiza koja bi precizirala koliko je novca Srbija uložila u subvencije, a koliko joj se od toga vratilo“, kaže Radosavljević.

Naglašava da nezaposlenost suštinski trenutno nije veliki problem zbog koga bi Srbija trebalo da plaća stranim investitorima milione za subvencije.

„Problem u Srbiji je nizak životni standard, a standard nećete povećati tako što ćete platiti nekom da zaposli 300 radnika u Nišu, koji verovatno rade za minimalac. Kratkoročno, to je benefit za 300 porodica koje će biti zbrinute. Međutim, korist od takve investicije, pošto će verovatno proizvoditi artikle za izvoz, pa za to neće biti plaćen PDV, biće mnogo manja nego pre 20 godina“, objašnjava Radosavljević.

Kad se država bavi domaćom firmom sledi ili reket ili propast

Upitan zašto se umesto u strane kompanije subvencije ne usmere u domaće kompanije, i da li domaće kompanije uopšte mogu da budu konkurentne, u ovom slučaju „Aristonu“, Radosavljević kaže da nije siguran da li bi se uopšte trebalo baviti domaćim kompanijama „ili je bolje da ih uopšte ne diramo“.

„Kad god se država bavila nekim domaćim biznisom, taj biznis je država ili reketirala, ili je taj biznis propao. Država ne bi trebalo da se bavi biznisom na taj način“, kaže Radosavljević.

Napominje da su subvencije tako postavljene da uslove o broju novozaposlenih domaće firme ne mogu da ispune.

Navodi da kada dolazi grinfild firma ona nema nijednog zaposlenog i za nju nije problem da zaposli 200 ili 300 ljudi, jer su joj ti radnici ionako potrebni da bi radila.

„Međutim, kada domaća firma sa već nekoliko stotina zaposlenih, za nju je verovatno nemoguća misija da zaposli još 100 ljudi, tako da je kriterijum za dobijanje subvencija tako postavljen da domaće firme ne mogu da dobiju taj novac“, zaključuje Radosavljević.