Milica* radi u Lidlu dve godine. Jelena je dve godine u Leoniju, takođe nemačkoj firmi koja pravi kablove. Obe rade na jugu Srbije, obe su u srednjim godinama, imaju porodice. I obe su vrlo nezadovoljne poslom, piše Dojče vele.
„Poslednje je da su nam smanjili broj slobodnih dana u nedelji, pa sad imamo samo jedan slobodan dan“, kaže Milica o radu u prodavnici Lidla u Srbiji. Kaže, neke kolege po dve godine nisu išle na odmor jer se „nisu stekli uslovi“.
„Veliki je pritisak od strane rukovodioca, jurimo normu da se što više za što kraće vreme završi. Daju gomilu zadataka da uradiš i onda se za 15 minuta čude što nije završeno nešto što je za 15 minuta nemoguće uraditi“, priča ona.
„Traže da ostaneš posle radnog vremena, pitaju ‘molim te, možeš li’, i onog momenta kada više nemaš snage jer je svaki dan tako, onda trpiš posledice“, dodaje ova žena.
Milica radi za 60.000 dinara. Kada bi dobila sve bonuse i radila svaku subotu ili nedelju, opet ne bi imala više od 70.000.
Kaže da postoje zaposleni čija je uloga da budu „podrška radnicima“. Ali, kada se njima požali, oni moraju da prenesu ime i prezime radnika koji se žali i na šta se žali. „Tada kreće novi krug pakla i osveta, otvoreno neprijateljski kažu da znaju za tvoje žalbe, gube se bonusi i slično“, priča ona.
Sindikat u Lidlu ne postoji.
„Deca imaju umornu majku“
Ni Jeleni nije drugačije. Ona stoji na traci i mora da je prati, nema usporavanja. Ne može da sedne i odmori, ne sme da pogreši, jer to nekoga može da košta života. Leoni svoje kablove prodaje kompaniji BMW.
„Za dve godine sam isekla bar dva miliona žica. Samo se štanca. Logično je da nekad padne koncentracija, nekad niste fizički u stanju, radite bolesni – kijam, kašljem, ništa ne vidim, a radim“, priča nam Jelena.
„Do sada sam imala tek par nađenih grešaka. Ali ima ljudi koji imaju mnogo više, i onda se i ugovor menja, na lošiji status“, priča ona i kaže da još uvek nije primljena u stalni radni odnos.
„Morate da pazite, velika je odgovornost, neke žice se ugrađuju u sedišta, u klimu, neke u airbag, tek tu ne smete da pogrešite, zamislite, životi ljudi zavise od toga da li ste vi to dobro proizveli. I onda za taj svoj rad primite 500 evra“, kaže naša sagovornica.
„Sa tih 500 evra mogu da živim sedam dana, a kući sam dobila haos. Pošto radim u tri smene, moja deca su uskraćena za sva tri obroka, dobili su majku koja je stalno umorna, nezadovoljna, nenaspavana“.
„Dobila sam i to da oni mene ne razumeju, ne mogu da napredujem u firmi, ne mogu da dobijem odmor kad želim, nikada ne znate kada ćete ga dobiti, kažu vam par dana pre odmora da vam je odmor odobren, radite preko mogućnosti kada poslodavac traži od vas, a kada nema potražnju, on vas pošalje kući i skida vam bonuse zbog tih dana kada on nema posla“, ogorčena je naša sagovornica.
Ni u Leoniju ne postoji sindikat. Radnicima je dozvoljeno da se sindikalno udruže, kaže ona, ali ako to urade, takođe im je ziokola rečeno da će ostati bez posla.
Da li nemački zakon može da pomogne?
Ove probleme mogao bi da reši nemački Zakon o dužnoj pažnji u lancu snabdevanja koji je na snazi punih godinu dana.
Prema ovom Zakonu, obe naše sagovornice mogu da se žale direktno firmama u Nemačkoj. I više od toga, Jelena može na uslove rada da se žali kompaniji BMW kao dobavljaču koji ugrađuje kablove koje Leoni napravi u Srbiji.
Ovo treba da bude alarm za BMW, jer posluje sa onima koji ne poštuju ljudska i radnička prava.
Prema novom zakonu, u obavezi je da radi na poboljšanju uslova rada u kompanijama u kojima dobavlja svoje proizvode, u suprotnom može da plati penale.
„Kompanije registrovane u Nemačkoj koje posluju sa srpskim kompanijama moraju u svom lancu snabdevanja da analiziraju društvene i ekonomske rizike, da oni imaju adekvatne preventivne mere i da prate kako se one sprovode“, kaže Sanela Bahtijarević iz nemačkog Društva za međunarodnu saradnju (GIZ) koje, opskrbljeno novcem iz nemačkog budžeta, i u Srbiji radi na povezivanju dve zemlje.
Bahtijarević je savetnica u Inicijativi za globalnu solidarnost, projektu koji bi trebalo da pojasni Zakon o lancima snabdevanja i poveže firme, civilno društvo i sindikate, da obavesti radnike i u Srbiji o njihovim pravima.
Prema nezvaničnim procenama Regionalne privredne komore u Srbiji, oko sto firmi direktno je pogođeno nemačkim zakonom.
„Rizici podrazumevaju dečiji rad, prisilni rad, bezbednost zdravlja na radu, poštovanje radnog vremena, prekovremenog vremena, isplaćivanje adekvatnih zarada, pa sve do sindikalnog udruživanja i diskriminacije“, objašnjava Sanela Bahtijarević.
„Ako radnik pravi delove za Mercedes, sada može da ode na sajt Mercedesa i pošalje žalbu i da bude konstantno obavešten o tome šta se sa njegovom žalbom dešava. Mercedes je u obavezi da adekvatno reaguje“, kaže naša sagovornica.
Ipak se i poslodavac pita
Osim direktne žalbe firmi kupcu, postoji i Savezna agencija za kontrolu izvoza koja je zadužena da prati primenu zakona. Na sajtu te agencije takođe radnik može da podnese pritužbu i bude obavešten o postupanju.
Fondacija Centar za demokratiju ovaj zakon vidi kao dodatni način zaštite prava radnika, posebno jer se srpski zakoni nedovoljno sprovode, radni sporovi traju i do pet godina, a odnose se samo na radnike koji su zaposleni na osnovu ugovora o radu.
„Najviše zavisi od toga koliko su radnici obavešteni o prilikama i mehanizmima koje im nemački zakon ovde daje, zavisi mnogo i od sindikata koji treba da bude na dodatni način angažovan, u obaveštavanju radnika i u prijavi povreda radnih prava, neposredno i nemačkog sindikata“, kaže Nataša Vučković, generalna sekretarka Fondacije Centar za demokratiju.
Ipak, predsednica Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost“ Čedanka Andrić misli nešto drugačije.
„Da li će da zaživi ovaj zakon u Srbiji? Ne prebacujem lopticu, ali to najviše zavisi od poslodavca, koliko će on razviti mehanizme i koliko će konsultovati zaposlene“, smatra ona.
To znači da Milici i Jeleni, sa početka priče, koje nemaju sindikat u kompanijama u kojima rade, ne preostaje ništa drugo nego da se žale direktno Nemcima.
I da se nadaju da zbog toga, na kraju, neće trpeti posledice.
*Prava imena radnica su poznata redakciji Dojče velea. One su tražile da im se u tekstu promene imena jer se boje konsekvenci.
