Manjkavosti izmenjenog zakona: Ko u Srbiji može, a ko ne može da bude donor organa

Dok više od 1.200 građana u Srbiji čeka na transplantaciju organa, država je konačno olakšala ovaj put i „odblokirala“ izmenu zakona koji je pet godina bio „u limbu“.

Tako će građani od sada, i na platformi eUprave, imati mogućnost da izraze svoju volju o doniranju ili nedoniranju organa posle smrti, koja se mora poštovati.

„Pozitivno je što će postojati dva registra – jedan davalaca i jedan nedavalaca“, kaže za „Vreme“ Mladen Todić iz Udruženja „Zajedno za život“. „Ako potencijlni donor nije ni u jednom registru, pita se porodica. Takođe je pozitivno što donorske kartice do sada nisu bile obavezujuće, a sada će se poštovati volja pojedinca koja je izražena za života.“

Dok donorske kartice nisu bile obavezujuće, volja građana se nije uvek poštovala. Često se dešavalo da su ljudi imali donorsku karticu ili su se pozitivno izjašnjavali prema doniranju organa za života, ali bi njihova porodica po moždanoj smrti odlučila da organe ipak ne donira.

Za ovaj način izjašnjavanja o sopstvenim organima nakon smrti borili su se godinama iz Udruženja „Donatorstvo je herojstvo“, nakon što je 2021. jedan deo zakona blokiran.

„Ovo su bili predlozi našeg udruženja koje su podržale i mnoge druge organizacije pacijenata i organizacije civilnog društva za zaštitu ljudskih prava, kao i institucije Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti“, kaže Ivana Jović iz Udruženja „Donatorstvo je herojstvo“ .

Šta nije urađeno

Ipak, iz udruženja transplantiranih pacijenata ili onih koji čekaju transplataciju kažu da pred Srbijom ostaju značajni zadaci kako bi transplantacioni sistem postao dostupniji, pravičniji i efikasniji.

„Pre svega, smatramo da pojedine novousvojene odredbe Zakona nisu do kraja u funkciji zaštite principa autonomije volje, odnosno prava svakoga da samostalno odluči o (ne)darivanju svojih organa posle smrti radi lečenja drugih ljudi“, kažu iz Udruženja „Donatorstvo je herojstvo“ .

Prvo, smatraju da je usvojenim izmenama definisanom krugu članova porodice dato autonomno pravo da daju ili uskrate saglasnost za presađivanje organa ako se umrli o tome nije izjasnio, umesto da im je data uloga čuvara njegove volje, ako im je takva volja poznata.

Drugo, izmenama Zakona je propisan veoma rigidan način ostvarivanja navedenog prava članova porodice, u kojem su oni podeljeni na članove porodice „višeg i nižeg reda”. To, na primer, znači da izjašnjavanje deteta umrlog isključuje izjašnjavanje njegovog partnera, a izjašnjenje (van)bračnog partnera isključuje izjašnjavanje roditelja umrle osobe.

Diskriminatorna dimenzija odredaba

Opisana striktna kategorizacija bliskih članova porodice u ostvarivanju autonomnog prava na odlučivanje o doniranju organa ne uzima u obzir različite porodične okolnosti velikog broja građanki i građana, koje se, primera radi, mogu sastojati u odvojenom životu, nedovoljno bliskim ili lošim odnosima sa nekim članovima porodice, čak i postojanju nasilnih odnosa, čime se pojedini članovi porodice neopravdano mogu dovesti u neravnopravan položaj, dodaju iz Udruženja „Donatorstvo je herojstvo“.

„Neprepoznavanje drugih bliskih lica koja nekada mogu biti jedina porodica umrlog, poput daljih srodnika ili istopolnih partnera ili partnerki, osvetljava i diskriminatornu dimenziju novousvojenih odredaba“, dodaju. „Novousvojene odredbe pružaju manju zaštitu autonomije volje stranaca koji borave u Srbiji i žele ili ne žele da doniraju organe, s obzirom da ove odredbe predviđaju samo pravo članova njihove porodice na izjašnjavanje o (ne)doniranju organa, ali ne i izjašnjavanje onih o čijim se organima radi.“

Dodatno ih zabrinjava i to što se u pogledu prava na izjašnjavanje o (ne)darivanju svojih organa posle smrti izjednačavaju osobe koje su potpuno ili delimično lišene poslovne sposobnosti.

Po novom zakonu, za razliku od svih razvijenih evropskih država i država u okruženju, donorstvo organa između živih osoba i dalje je moguće samo između srodnika do trećeg stepena pobočne linije. Tako srodnici poput braće i sestara od ujaka, tetke ili strica, dalji srodnici, prijatelji, kumovi i druge osobe koje žele da pomognu pacijentu da preživi doniranjem organa – u Srbiji to ne mogu učiniti.

Do 2018. godine postojala je zakonska mogućnost da se transplantacije organa sa živih davalaca obavljaju između bliskih osoba uz stroge medicinske, psihološke i etičke procedure, ali je ta mogućnost ukinuta iz nepoznatih razloga. Zbog ovog ograničenja veliki broj pacijenata, među njima i dece, prinuđen je da prikuplja značajna finansijska sredstva i da odlazi u inostranstvo, najčešće u Tursku, radi presađivanja organa sa živog davaoca.

Zašto se čekalo ovoliko dugo

Zakon o presađivanju ljudskih organa je usvojen 2018. godine i podrazumevao je da su svi građani potencijalni donori organa osim ako se tome izričito ne usprotive. Ustavni sud je 2021. godine doneo odluku da član 23 Zakona koji se odnosio na darivanje ljudskih organa sa umrlog lica, vređa prava građana, a Ministarstvu zdravlja je dat rok od šest meseci za izmenu nacrta zakona, ali se on prolongirao – na pet godina.

Istraživanje Udruženja pacijenata „Donorstvo je herojstvo“ iz 2024. godine je pokazalo da više od 80 odsto ispitanika u Srbiji podržava doniranje organa. Takođe, gotovo 90 odsto ispitanika bi doniralo bubreg da je potrebno nekom bliskom članu porodice, a skoro dve trećine su saglasne da, u slučaju moždane smrti, porodica da saglasnost da se organi doniraju, rezultati su istraživanja.

Kod ljudi koji ne žele da budu donori, najčešći razlog koji su naveli je bilo nepoverenje u sistem. Ostali su smatrali da im religija i veroispovest ne dozvoljavaju to.