Slikam ono što sam preživeo

Ovo nije priča o patnji, o strahu i samoći, mada bi i to mogla da bude; ovo nije priča o lošem u čoveku, krijumčarima ljudi i svim drugim profiterima na očaju, mada bi i to mogla da bude. Ovo je priča o lancu dobrote, o talentu, o uklapanju i nalaženju doma. Jer je tako želeo naš sagovornik.

Njegovo ime je Reza Šarifi (Reza Sharifi), ima 25 godina. Potiče iz malog sela Nidžrab, u provinciji Kapisa, u Avganistanu. Slika. Završio je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Ima mnogo prijatelja. Sada je na master studijama, planira doktorat, sprema izložbu, već je imao jednu, izdržava se tako što radi u kafiću.

Reza je stigao u Srbiju 2017. godine kao maloletnik bez pratnje. Put koji je prošao verovatno je teško je zamisliv. Ono što je izgradio ovde, i što će tek izgraditi, svedočanstvo je one druge, bolje strane novčića.

KAD TE DRUGI RAZUMEJU

Za razgovor se dogovaramo uoči Rezinog puta u Strazbur, gde je 18. juna, na Međunarodni dan borbe protiv govora mržnje, u zgradi Saveta Evrope govorio o svom iskustvu. Sa njim je nastupila i Maja Negrojević iz Isusovačke službe za izbeglice (JRS, međunarodna neprofitna katolička humanitarna organizacija čija je misija da prati, služi i zagovara prava izbeglica i drugih nasilno raseljenih osoba), organizacije koja mu je podrška od njegovih prvih dana u Srbiji. Sa Rezom i Majom nalazim se u jednom kafiću u Ulici kralja Petra. I tako kreće razgovor o Rezinom srpskom životu.

Nakon dolaska u Srbiju, Reza je deset dana bio po izbegličkim kampovima, prvo u Obrenovcu, potom u Krnjači. Uspomene na to nisu dobre. Srećom, vrlo brzo je stupio u kontakt sa JRS-om i došao u integracionu kuću, zajedno sa drugim maloletnicima koji su bez pratnje stigli u Srbiju. Živeli su svi zajedno, a sa njima uvek neko od JRS-ove ekipe.

Reza je prvo išao u Odsnovnu školu “Branko Pešić” u Zemunu, a zatim u O.Š. “Rade Drainac” u Borči, gde je završio osmi razred, a potom je upisao srednju tehničku školu “Drvo art”.

“U školi u Borči je bilo fenomenalno. Druga deca su pokušavala da uspostave kontakt sa nama, da pričaju”, kaže Reza. Ali kako izgleda naći se u razredu sa vršnjacima, slušati nastavnike, a razumeti tek pokoju reč? “Gledaš zidove, i to je to”, odgovara.

Međutim, obećao je sebi: mora da nauči jezik jer je to jedini način da stekne prijatelje. I učio je. I uspelo je – i sa jezikom i sa sticanjem prijatelja. Ta srednja škola mu je inače donela više dobrih stvari – razrednog Dragišu, jednog od onih životnih “svetionika”, druge nastavnike i prijatelje, ali i otkrivanje talenta. U njoj su zaposleni na svim vratima napisali nazive svake učionice na farsiju, da bi Reza znao kuda treba da ide.

“Dragiša je legenda. Mnogo me je podržavao u svemu što sam radio, a ja jezik u početku nisam uopšte znao. Kako smo pričali? Ponekad rukama, a ponekad smo razumeli jedan drugog. Mislim da je jako teško naći takvog razrednog i takvu osobu. Možda je najmirniji čovek kojeg sam ikada upoznao.”

PRONALAŽENJE SEBE

Dok pričamo o Dragiši, čujem glas: “Je li Reza tu?” U kafić uleće dekan Rezinog FPU-a Marko Lađušić, da ga pozdravi. Govori mi kako je upoznao Rezu još tokom jednog od Mikser festivala, onog održanog tokom pandemije.

“Došla su tada dva klinca (jedan od njih je bio Reza), drugi razred srednje. I super su bili, pisali su kaligrafiju zajedno sa 30 umetnika, bilo je tu čak i nekih pisaca. Nadam se da mu je to bilo podsticajno – možda je tada video da nije tako loše biti umetnik”, priča Lađušić.

Vidi se blizak odnos između studenta i profesora, u kom se gaje i poštovanje i briga. Uz radost. Razgovaramo svi zajedno o akademiji umetnosti u Veneciji – gde bi Lađušić voleo da vidi Rezu – o nekim drugim profesorima, o odličnom gostujućem predavanju Dejana Atanackovića na fakultetu… Pošto je žurio na neku dodelu, Lađušić se pozdravio sa nama, a Rezi je doviknuo: “Džoni, budi dobar.”

“On mi je omiljeni profesor”, kaže Reza kasnije. A potom je nastavio sa nabrajanjem još imena – lepe liste kako sadašnjih profesora tako i drugih ljudi koji ga podržavaju ili su to ranije činili.

U kući JRS-a, za maloletnike je bilo zaduženo nekoliko zaposlenih, po smenama. Jedna od njih je i Maja. “Nekad sam ja nervirao Maju, nekada ona mene, ali to je tako u svakoj porodici”, zaključuje smejući se. Jelena, Filip, Marko, Milica, Darko, i naravno – Miša… Nižu se oni koji su sa njim učili, pomagali mu.

A kako je došlo do slikanja?

“Kada mi je u srednjoj školi bilo dosadno, uzimao sam svesku i stalno nešto crtao.”

Crtao je i crtao, i drugi su primetili da u tom crtanju ima nešto posebno. Onda je opet, preko drugarice, upoznao jednog Peđu koji mu je četiri godine plaćao da pohađa časove u ateljeu na Vračaru. Pa je upisao Fakultet primenjenih umetnosti, odsek slikarstvo.

“U početku, tokom prve i druge godine, nisam hteo time da se bavim, mrzelo me je nekako. A onda sam na trećoj godini dobio profesora Slobodana Kajtasa – bio mi je kao razredni Dragiša – i jedan dan smo seli da pričamo. Gledao je moje radove i pričali smo sedam sati. O životu, o svemu. Onda mi je rekao: ‘Ti još nisi našao sebe. Kreni da slikaš ono što si preživeo, svoj život, ono šta se dešava sa decom, šta se dešava u Avganistanu, time se bavi.’ Tada sam počeo da slikam rat i decu. Prošle godine je otišao u penziju. Posle sam upoznao i profesore Milana Pantelića, Nenada Nastića, pa mog mentora Nikolu Božovića…”

Šta govori kroz slike? Šta to njemu znači?

“Kada slikam decu, osećam da na toj slici treba da pokažem da sam i ja nekada imao takav život. Bio sam dete kada sam otišao iz svoje države, svašta sam morao da radim. Pokušavam da pokažem da deca nisu kriva! Kad me neko pita zašto slikam tužnu decu u ratovima –radim to jer sam to preživeo. I želim time da se bavim. Niko ne bira gde će se roditi i gde će odrasti – u Palestini, Avganistanu, Srbiji, Nemačkoj ili Francuskoj.”

I dok o ostalim stvarima priča mahom svedenije i meri reči, kada dođe do ove teme, Reza je sav u njoj.

“Znam ja da to niko neće kupiti”, dodaje. “Niko neće staviti na zid sliku tužnog deteta. Ali ja ću nastaviti to da radim. Deca nisu kriva.”

Prošle godine je trebalo da ima svoju izložbu. Organizator je tražio da pošalje radove. Nakon što je to učinio – stigao je poziv.

“‘Ne može to’, kažu. “Pitam zašto. Jer su palestinska deca. Ja kažem: ‘Da sam napisao Ukrajina, onda bi moglo. Ne možete da birate između dece – pate i ukrajinska, pate i palestinska deca.’ Uvredilo me je to, da neko tako bira. Ne sme tako da bude!”

MUKE PO ADMINISTRACIJI

Pričamo o geopolitičkim prilikama, o Trampu, o Nemačkoj. “Volim da pratim politiku. Šta pratim? Sve što se događa, kuda ide svet.”

Vraćamo se na njegov život. U kući JRS-a živeo je do 2021. Te godine je JRS započeo pilot-projekat tranzicionog smeštaja – iznajmili su dva stana za mlade koji su napunili 18 godina, kako bi im olakšali tranziciju ka odraslom dobu, omogućivši im da žive samostalno, ali uz njihovu podršku. Međutim, Reza je, iako nije morao, od prošle godine počeo sam da iznajmljuje stan.

“Bilo mi je jako bitno da naučim da živim sam. Da radim, da znam kako funkcionišem, da ne izlazim non-stop i ne trošim stalno pare. Morao sam sebi da postavim granice. Mislim da to svaka mlada osoba mora da nauči – ako navikneš da ti drugi plaćaju stan, onda te mrzi da radiš, postaneš lenj.”

Pre posla u kafiću, radio je sa PVC stolarijom. Pitam ga šta mu je ovde bilo najteže? Reza se opet okreće ka Maji: “Većina stvari je bila teška, ali je Maja sve rešavala. Bez nje ništa.”

A onda počinje priča o administraciji, paklu administrativnih prepreka na svakom koraku. Od toga da – iako je Rezi odobren azil i regulisan status – lična karta za azilante izgleda kao komadić papira koji može da napravi svako ko ume da piše i ima nekog da mu plastificira taj uradak. Policijski službenici, lekari, radnici u bankama – niko ne prepoznaje taj dokument. Zatim, na fakultetu, iako ima dovoljno bodova da bude na budžetu, vodio si kao stranac, što je značilo ne samo da plaća nego da plaća duplu školarinu. Da nije bilo podrške UNHCR-a i DAFI programa, on ne bi ni mogao da studira. I ko zna kojim bi onda putem njegov život tekao, posle svega što je prošao.

TA DALEKA, SVOJA ZEMLJA

Vraćamo se na njegove radove. Kako kaže, sada su mu svi radovi na temu Avganistana, ženskih prava, talibana…

“Mislim da više nikada neću moći da odem tamo.” A da li želi da ode?

“Voleo bih da odem da vidim kako je, nisam bio skoro deset godina. Kada me neko pita šta se dešava tamo, ja mu kažem: ‘Koliko ti znaš, toliko i ja.’ Zaboravio sam i svoj jezik. Mislim, ponekad zaboravim da pričam persijski onako kako sam ranije. Sada mi je lakše na srpskom nego na persijskom.”

Pitam ga na kom jeziku sanja.

“Zavisi, ranije na oba jezika. A u poslednje vreme sve sanjam na srpskom.”

Odnosi koji su se gradili

Maja Negrojević priča kako prvih meseci nije bilo jednostavno ostvariti kontakt sa Rezom. Na svako pitanje – hoće li o nečemu da pričaju, kako je bilo u školi, šta ima novo – odgovor je bio “ne”. I tako dva meseca. A onda joj je sam prišao i pitao je da li bi učila srpski sa njim. Tako je krenulo. Osam godina kasnije, to je dubok i važan prijateljski odnos.

Šta izdvaja kao lepe uspomene kada je reč o Rezinom životu ovde?

“Bio je na drugoj godini srednje škole. Drvo art svake godine organizuje izložbu, a te godine su je pravili u Dečjem kulturnom centru. Odvojili su jedan prostor samo za Rezine portrete. Naša tadašnja kuvarica spremila je ketering za sve posetioce. Došlo je dosta ljudi da vidi njegove radove, a sve je bilo i medijski ispraćeno. Mislim da im je u školi to bio prvi takav primer. Tu je počeo proces integracije i tada sam prvi put videla sa koliko ljudi se on zapravo druži u školi, koliko njih zna njegovo ime, koliko je prihvaćen”, govori Maja.

“A onda, prošle godine u novembru, kada je imao svoju prvu samostalnu izložbu, na otvaranju su bili njegovi profesori, gomila studenata, baš je bila velika gužva. I uopšte, kada negde idemo, fascinantno mi je koliko on danas ljudi poznaje i koliko ljudi njega zna. Ovde je devet godina i napravio je ogroman krug prijatelja i kontakata. Za sve što mu treba, on zna koga će da pozove, zna i sve majstore…”

KUĆE VIŠE NEMA

Reza je jedan od 119 maloletnika bez pratnje koji su prošli kroz integracionu kuću, zatvorenu krajem 2024. godine zbog nedostatka resursa. Tu kuću je 2017. otvorio JRS kada je počela migrantska kriza – bila je namenjena za smeštaj maloletnika bez pratnje, s obzirom na nedostatak državnih kapaciteta.

Najveći broj dece dolazio je iz Avganistana, zatim iz Irana, Sirije, Pakistana, a poslednje godine rada i iz Egipta. “Dolazila su potpuno sama – bez roditelja, srodnika, staratelja. Bilo je, doduše, nekoliko slučajeva gde su dolazila sa starijim bratom”, objašnjava Maja, dodajući da je najmlađe dete imalo samo pet godina.

Dalje opisuje njihov put: “Deca su uglavnom dolazila sa krijumčarima, mahom peške. Krila su se u kamionima ili su išla organizovanim prevozom. Primećeno je da su se pre toga zadržavala u Turskoj, gde su radila po fabrikama da bi zaradila novac za nastavak puta. Srbija je tranzitna zemlja, pa nikome nije bio plan da se ovde zadrži.”

Međutim, tu u kući, uz porodičnu atmosferu, dečaci su se ponovo osetili sigurnim. Kako je samoj organizaciji akcenat bio na obrazovanju, svako ko je boravio u Srbiji duže od 20 dana morao je da krene u školu, radi socijalizacije i učenja jezika. Ubrzo bi sticali prijatelje, počinjali da slušaju našu muziku, hvatali lokalne poštapalice… Zbog toga su mnogi ostajali znatno duže nego što su prvobitno planirali.

“Ipak, osećali bi pritisak porodice da nastave put i domognu se Nemačke, Belgije ili Francuske. Taj put svakako nije lak i posledice su često bile vidljive – depresija, anksioznost, panični napadi…”

U JRS-u je sa maloletnicima radio mlad tim, koji se veoma trudio sa njima. Taj trud je ostavio trag. “I danas se jave kada nađu posao, kada im se desi nešto značajno u životu, ako se neko njihov razboli ili ozdravi. Vole to da podele sa nama.”

Obrazovanje i osećaj pripadanja

Radionica u okviru koje su Reza Šarifi i Maja Negrojević govorili u Savetu Evrope nosila je naziv “Pripadnost je važna: Borba protiv govora mržnje kroz dijalog” (Belonging Matters: Countering Hate Speech Through Dialogue) i organizovana je u okviru Nedelje borbe protiv govora mržnje. Radionicu su organizovali Međunarodni centar za dijalog KAICIID i Program Interkulturnih gradova Saveta Evrope.

Kako su istakli iz KAICIID-a, govor mržnje ne počinje uvek otvorenim uvredama. Često počinje porukama koje se šalju pojedincima i grupama: da ne pripadaju, da su manje poželjni ili da njihovo prisustvo treba opravdavati. Zato je važno da se, pored zakonskih mehanizama, razvijaju i prostori za dijalog, susret i međusobno razumevanje.

Ova radionica nadovezuje se na rad Mreže za dijalog (Network for Dialogue), inicijative Međunarodnog centra za dijalog KAICIID, koja od 2019. godine osnažuje organizacije civilnog društva širom Evrope da kroz međureligijski i interkulturni dijalog doprinesu inkluziji migranata i izbeglica, izgradnji poverenja i jačanju društvene kohezije. Mreža danas okuplja organizacije različitih profila – od verskih zajednica i organizacija koje vode izbeglice, do stručnjaka i praktičara koji rade na lokalnom nivou. U okviru Mreže za dijalog dve organizacije iz Srbije su aktivni članovi – JRS Srbija i ADRA Srbija.

“Posebno značajan deo programa bilo je svedočenje Reze Šarifija, mladog umetnika iz Avganistana koji danas živi i studira u Srbiji, i Maje Negrojević iz Isusovačke službe za izbeglice (JRS)”, istakla je dr Aleksandra Đuric Milovanović, koordinatorka Mreže za dijalog. “Njihov razgovor pokazao je koliko su podrška zajednice, međuljudsko poverenje i ulaganje u obrazovanje važni za proces uključivanja i izgradnju osećaja pripadanja. Uoči Svetskog dana izbeglica, važno je podsetiti da integracija nije jednosmeran proces prilagođavanja pojedinca novoj sredini. Ona podrazumeva i spremnost društva da stvara mogućnosti za obrazovanje, učešće i dostojanstven život. Rezin put, od maloletnika bez pratnje do umetnika i master studenta, pokazuje koliko podrška zajednice može biti važna u tom procesu.”