„Sela demencije“: Mesta gde sećanja nestaju, ali zajednica ostaje

Oko 150 hiljada ljudi u Srbiji živi sa demencijom, a procenjuje se da je 400 hiljada osoba kroz ulogu negovatelja i članova porodice direktno pogođeno ovom bolešću. U svetu broj obolelih dostiže 56 miliona.

Iako broj obolelih u Srbiji nije mali, sistemska rešenja za njihovu negu i podršku i dalje su ograničena. Postojeći kapaciteti nisu dovoljni da odgovore na potrebe obolelih i njihovih porodica.

U Srbiji postoje svega tri takozvana dnevna boravka, u kojima se usluga pruža tokom dana i to samo određenim danima u nedelji. Iako ove ustanove predstavljaju važan prvi korak, one nisu dovoljne za broj ljudi koji je ovom bolešću pogođen.

Istovremeno, smeštaj u domovima za stare od 1. februara ove godine poskupeo je i do 50 odsto, što dodatno otežava pristup nezi.

U takvim okolnostima, otvara se pitanje da li bi Srbija mogla da se ugleda na primere iz sveta i razvije alternativne modele brige, poput „sela demencije“.

Holandski primer

Prva zajednica dementnih osoba nastala je 2009. godine u Holandiji, a danas postoje brojna mesta širom sveta koja su preuzela ovaj model.

Ako se igrom slučaja nađete u jednom ovakvom selu, vrlo je verovatno da ne biste odmah primetili da se tu događa nešto neuobičajeno, što i jeste cilj.

Kada pomislimo na ljude u odmaklim stadijumima demencije, zamišljamo ih hospitalizovane, u bolnicama i staračkim domovima, a ne kako žive svakodnevni život i tu leži srž problema.

Ideja koja stoji iza ovih zajednica jeste da se pruži osećaj normalnosti i slobode osobama sa demencijom, kako bi se njihovi simptomi što više ublažili.

Klasični domovi za stare i bolnice su institucionalna rešenja koja su nužna, ali ne i dovoljna, jer nisu dizajnirana za potrebe dementnih osoba. U njima su svetla jaka, kretanje ograničeno i svi su pod jednim krovom, što dovodi do gubitka osećaja života kakav su pacijenti do tada poznavali.

U takvim ustanovama, gubitkom pamćenja često dolazi i do gubitka ličnog identiteta.

Foto: Tanjug / Zoran Žestić

Dizajn sela – održavanje kvaliteta života

Da bi se promena desila, bila je potrebna deinstitucionalizacija. Sela demencije dizajnirana su tako da što više podsećaju na spoljni svet.

Gledano iz ptičje perspektive, ova sela prostorno simuliraju kvartove gradova tipične za državu u kojoj se nalaze. Osim toga, svaki deo ima neku znamenitost po kojoj je prepoznatljiv i koja služi kao orijentir.

Postoje prodavnice, restorani, bioskopi, frizerski saloni, to jest sve što je jednoj zajednici potrebno za svakodnevno funkcionisanje.

Ovi objekti nalaze se u različitim delovima „sela“, ne samo zbog imitacije uobičajenih gradova, već i kako bi podstakli kretanje, koje je izuzetno važno za osobe sa demencijom.

Za razliku od tradicionalnih domova za stare, gde su svi pod jednim krovom, ovde u jednoj kući živi nekoliko osoba, poput konvencionalnih porodica. Svako ima svoju sobu sa ličnim stvarima, kako bi se zadržala individualnost i izbegla uniformisanost. Prostorije poput kuhinje i dnevne sobe su zajedničke i služe za socijalizaciju.

U nekim selima postoji i poseban novac koji nema realnu vrednost, ali doprinosi osećaju svakodnevice.

Svi zaposleni obučeni su za rad sa osobama sa demencijom.

Ove zajednice stvaraju balans između kontrolisanog rizika i bezbednog dizajna. Sve je podređeno mogućnosti izbora, od kretanja do toga sa kim i gde se provodi vreme, ali uz mere bezbednosti koje omogućavaju samostalno kretanje.

Kritike

Sve ovo može da deluje kao vid pretvaranja, pa su neki ovaj koncept nazivali i „Trumanovim šouom“, u kojem je „selo“ pozornica, a medicinski radnici glumci koji podržavaju stanovnike u svetu iluzije. Ipak, stvarnost je drugačija.

„Sela demencije“ su bezbedna okruženja u kojima niko nije izigran. Iako cilj jeste da stanovnici vode uobičajen život, od njih se ne krije da su u specijalizovanim ustanovama, već se teži očuvanju identiteta i autonomije u meri u kojoj je to moguće.

Demencija često izoluje ljude, a osećaj zajedništva koji se ovde stvara doprinosi opštem poboljšanju kvaliteta života.

Gde postoje

Nakon Holandije, ovakva sela pojavila su se širom sveta. U Danskoj je prvo osnovano na zahtev porodica obolelih, nakon čega su tu praksu preuzeli i drugi danski gradovi.

Ovakvi projekti nisu jeftini, kao ni boravak u njima, zbog čega je adekvatna državna podrška ključna za njihovo osnivanje i održivost.

Da li ovaj model zaista funkcioniše

Lek za demenciju ne postoji i to je surova istina. Međutim, demencija nije samo medicinski, već i socijalni izazov. Zajednice poput ovih, u kojima se ljudi ne osećaju usamljeno, deo su mogućeg rešenja.

Možda je još uvek rano da se sa sigurnošću govori o ishodima ovog alternativnog vida lečenja, ali rani rezulatati su ohrabrujući.

Istraživanja pokazuju da su stanovnici ovih sela aktivniji od prosečnih pacijenata sa demencijom, zbog čega im je često potrebno manje lekova.

Takođe, povećana izloženost dnevnoj svetlosti doprinosi smanjenju simptoma i boljoj prostornoj orijentaciji, dok sam dizajn prostora ima značajne benefite.

Kognitivni pad koji se često javlja kod hospitalizovanih pacijenata ovde se ređe uočava, a primećen je i pad osećaja krivice kod porodica koje svoje bližnje poveravaju na negu u ovakvim zajednicama.

Iako nisu lek, „sela demencije“ pružaju osećaj normalnosti i slobode osobama obolelim od demencije čak i kada gube svest o svetu oko sebe.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!