Rudarski otpad se „neprikladno“ odlaže i u EU, a kako je u Srbiji?

Evropa ima za cilj da otvori nove rudnike širom kontinenta u narednim godinama, ne bi li ispunila standard od zacrtanih deset odsto sopstvenih kritičnih sirovina. Pravna analiza koju je objavila evropska nevladina organizacija Transport & Environment (T&E) ukazala je zbog ovoga na veliku manjkoavost pravila kada je reč o odlaganju rudarskog otpada.

U njoj se primećuje da je Evropa kontinent na kome je rudarstvo decenijama u padu, te da su važeći propisi u ovoj oblasti sada zastareli i, u nekim oblastima, manje strogi od država kao što su Brazil ili Kina.

Postole li uopšte standardi EU za rudarski otpad

Evropski ekološki standardi se često pominju kao jedna od glavnih garancija da vađenje kritičnih sirovina, poput litijuma, ne samo u Evropskoj uniji, već i drugde, da neće ugroziti životnu sredinu i ljude, piše Balkan Green Energy News.

Nakon potpisivanja Memoranduma o razumevanju za strateško partnerstvo u oblasti održivih sirovina između Srbije i EU, potpredsednik Evropske komisije Maroš Šefčovič je rekao da EU ima „najsveobuhvatniji i najstroži regulatorni okvir za održivi razvoj i zaštitu životne sredine u svetu“.

T&E je, međuti, naručio pravnu analizu Direktive EU o ekstraktivnom otpadu iz 2006. godine, koju je sprovela holandska pravna firma za zaštitu životne sredine Horchner Advocaten.

Prema T&E, jedan jasan nalaz pravne analize je da postoji značajan rizik od fragmentacije u implementaciji direktive, pri čemu mnoge ključne odredbe nisu razjašnjene i ostavljene su kao diskreciono pravo države članice.

Na primer, nejasno je ko je odgovoran u slučaju nesreća ili štete i koliko treba da bude snažno ili redovno planiranje prevencije i praćenja, istakla je NVO.

Konačno, T&E je pozvao na reviziju direktive i ponudio svoje preporuke.

Srbija ima 709 kontaminiranih lokacija

Zajednički istraživački centar Evropske komisije (ZIC EK) objavio je podatak da „rudarska industrija predstavlja glavni izvor zagađenja zemljišta u zemljama Zapadnog Balkana“.

Za Srbiju su utvrdili da ima 709 kontaminiranih lokacija koje pokrivaju površinu od 3.203,7 kilometara kvadratnih. Tu piše i da Srbija ne sprovodi nikakav redovan monitoring zemljišta, a postojanje izveštaja o zagađenim žarištima je posledica pilot projekata u kojima su angažovani strani donatori.

Dejan Milošević iz udruženja „Prvi, prvi na skali” rekao je ranije za „Vreme” da opasnost leži u neinformisanosti građana ili manjku informacija o stanju životne sredine koju najdirektnije ugrožava rudarenje, svuda u svetu, pa i u našoj zemlji.

„Ako građani nemaju informacije, onda nemaju ni sistem (samo)odbrane, ne znaju čega da se čuvaju, na šta oko sebe da obrate pažnju. U ovom slučaju izvor informacije mora da bude inspekcija”, kaže Milošević.

Nedostatak ozbiljnog monitoringa u svim oblastima

Sagovornik „Vremena” rekao je da je problem naše zemlje nedostatak raznih registara, sistema ozbiljnog monitoringa – javno dostupnog, od lokalnih zagađivača do predmeta svih republičkih inspekcija.

Milošević kaže da su građanima neophodna upozorenja kada se nešto dešava na teritoriji koju su zaposele “rudarske operacije“.

„Znamo li kako na nas utiču efekti rada rudarskih firmi: prisustvo suspendovanih čestica PM10, PM2,5 u vazduhu, uticaj svuda prisutne prašine, transport njihovih produkata, a naročito opasnih materija koje koriste, opasan otpad koji odlažu, jalovišta i deponije koje formiraju, prodiranje supstanci u hranu, vodu, zemlju, kao i potresi koje svakodnevno izazivaju”, kaže Milošević.

Građani nisu bili blagovremeno i potpuno obavešteni, na primer, 2021. godine o rezultatima 119 redovnih nadzora, 110 vanrednih nadzora i 22 službene savetodavne posete samo dva rudarska i dva geološka inspektora, o tome da li je ugrožavana životna sredina.

„Pominjem ovu godinu jer je tada Osnovni sud zabranio radove preduzeća Euro litijum Balkan na teritoriji Valjeva, kada su žrtve istraživanja ostale bez vode, a bilo je i trovanja ljudi”, objasnio je on.

Milošević je ukazao i da ovako mali broj angažovanih inspektora ne može da kontroliše zbivanja na 216 visokorizičnih lokaliteta i da nadzire 328 lokaliteta, kao i da pomno prati rad više stotina firmi.

Kako primer dobre prakse, sa drudge strane, naveo je Sjedinjenie Američke Države, gde EPA – Agencija za zaštitu životne sredine ima preko 2.500 svojih inspektora.