Tri decenije od „Oluje“ i pada Krajine, mnogi prognanici nikada nisu zapravo napustili onu kolonu. Kako je to bilo i kako je danas? To je naslovna tema novog „Vremena“
Bliži se još jedna od naših letnjih godišnjica, onih koje se negde tuguju, a drugde slave. Ovaj put biće gore od prethodnih, jer sila kalendara i protoka vremena kaže da je ova godišnjica – okrugla. Trideseta.
„Vreme“ u letnjem dvobroju koji stiže u četvrtak (31. jul) donosi priče svojih novinara sa krajiškim korenima.
„Braćo Srbi, pobjeda je naša!“
U iscrpnom članku, kolega Davor Lukač se seća svog poslednjeg dana u Kninu:
„Iskočio sam iz kreveta, probudio roditelje, rekao im da se brzo obuku i sklone u kupatilo u sredini stana jer je tamo najbezbednije. Zatim sam uključio neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija ‘Oluja’. U tom trenutku, a bilo je 5.02, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja.“
Seća se dobro i kolone u kojoj su se zajedno su se kretali tenkovi i mopedi, samohotke i motokultivatori, traktori i šleperi, zaprežna kola zakačena za luksuzne ‘mercedese’, ‘jugići’ ili ‘tamići’ sa preko noći sazrelim dečacima za volanima, starice u crnini potrpane u traktorske i kamionske prikolice na nemilosrdnom avgustovskom suncu.
„Pijani rezervista koji sedi na tenku ‘naoružan’ sa dve kante vina viče: ‘Braćo Srbi, pobjeda je naša.’ Mislio je da nastupa prema Zadru“, piše Lukač.
Večno u koloni
Tu je i tekst Filipa Mirilovića koji je rođen u Kotoru, dve godine nakon što su mu roditelji, zajedno sa ostalima, proterani iz Krajine. Piše da se Krajine „seća“ zapravo kroz sećanja drugih.
„Pojedini članovi moje šire porodice nikada nisu izašli iz izbjegličke kolone. I danas, trideset godina kasnije, oni životare u sjećanjima na život do 1995. godine. Sve što se dogodilo kasnije potpuno je irelevantno jer je njihov život stao u jutarnjim časovima 5. avgusta, negdje među svim onim traktorima, na putu prema Srbu u Lici, kada su u svem tom haosu još uvijek polagali nade u privremeno izgnanstvo i skori povratak kući“, piše on.
„Godine su prolazile, a oni nisu uspjevali da izgrade živote u Srbiji. Sa druge strane, odbijali su i da se vrate. Na taj način decenijama su zarobljeni negdje između prošlosti i sadašnjosti. Neki od njih nikada više nisu kročili u Hrvatsku, ni u prolazu.“
Sve tekstove o ovoj temi pročitajte u novom broju „Vremena“ od četvrtka ili se pretplatite na digitalno izdanje sa posebnim letnjim popustom.
Podsećamo i na dokumentarni film Filipa Švarma „Pad Krajine“, verovatno najbolje svedočanstvo tih dana:
Tekstove o padu Krajine pre trideset godina pročitajte u dvobroju „Vremena“ od četvrtka (31. jul) ili se pretplatite na digitalno izdanje uz poseban letnji popust
Veliki letnji popust na „Vreme“! Samo kliknite ovde, odaberite pretplatu i podržite redakciju u nezavisnom radu.
Pad Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi je rezultat pritisaka na Univerzitet i uslova u kojima se odvija naučni rad, kaže dekan beogradskog Poljoprivrednog fakulteta Vladan Bogdanović
Gotovo svaka Expo izložba organizovana u iole demokratskom društvu imala je i svoju „No Expo“ stranu. Od Osake 1970, preko Vankuvera 1986, Hanovera 2000. i Milana 2015, do Osake 2025 – pitanja ostaju slična, menjaju se samo kulise. A Beogradu je, izgleda, zapala kulisa u obliku krastavca
Uprkos milijardama dinara javnog novca uloženog u zbrinjavanje napuštenih životinja, mnogi psi ne dočekaju udomljavanje zbog loših uslova u prihvatilištima. Zbog korupcije i nedostatka jasne strategije ovaj problem nikako da se reši
Napadi na imovinu tužilaca su i napadi na same tužioce i njihove porodice, što ukazuje na eskalaciju ugrožavanja bezbednosti javnih tužilaca i pokušaja uticaja na njihov rad i postupanje u predmetima
„Novinari naših medija sumnjaju da se stvari ovde neće zaustaviti, te da će se nastaviti sa smenama urednika, a u nameri da se preostali nezavisni i profesionalni mediji upodobe u skladu sa željama aktuelnog režima“, poručili su sindikati
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
