Oduzimanje poslovne sposobnosti: Roditeljski strah za koji Srbija nema rešenje

Najveći strah Hilde Žućić, majke mladića sa smetnjama u razvoju, je „šta će biti kada nje više ne bude”.

Između straha od mogućih sporova oko nasleđa i želje da zaštiti njegova prava, ova majka pokušava da pronađe rešenje koje neće značiti da njen sin ostane bez autonomije, ali ni njeno drugo dete bez krova nad glavom. Našla se pred pitanjem da li da pokrene postupak oduzimanja poslovne sposobnosti svom detetu sa invaliditetom.

„Ako oduzmete osobi poslovnu sposobnost, vi ste nju poništili kao ljudsko biće. Oduzeli ste joj dostojanstvo. Ona više nija vidljiva u sistemu. Za mene, kao roditelja, to je poražavajuće i bolno”, kaže Žužić.

Bolje je biti u zatvoru nego nemati poslovnu sposobnost

Lišavanjem poslovne sposobnosti ljudi gube pravo da donose bilo kakve odluke o sopstvenom životu.

Proces se pokreće kada punoletna osoba, usled duševne bolesti ili intelektualnih poteškoća, više nije u stanju da se racionalno brine o sebi.

Poslovna sposobnost ne odnosi se samo na to da li osoba može da radi ili ne. U pitanju je čitav korpus ljudskih prava – od toga da neko može da bira gde želi da živi i sa kim, da raspolaže svojom imovinom, sklopi brak, rodi dete, leči se, do toga da glasa na izborima.

Kad je osoba potpuno lišena poslovne sposobnosti zakon je tretira kao dete.

Foto: Privatna arhiva sagovornice Hilde Žužić

Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu iz 2012. godine, u Srbiji je poslovnu sposobnost izgubilo oko 29 000 ljudi.

Pravnik i saradnik Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S dr Lazar Stefanović objašnjava da životi ovih ljudi padaju u ruke staratelja, koji mogu biti članovi porodice ili, po službenoj dužnosti, socijalni radnici Centra za socijalni rad (CZSR).

„Ako nema ko blizak, onda će staratelj da bude CZSR. Tu situacija postaje još problematičnija. Kad su članovi porodice staratelji, imate pretpostavku visokog nivoa pažnje, koju će ti ljudi da podare svom detetu. Kada je CZSR staratelji, to ne postoji”, kaže Stefanović.

Dodaje da CZSR nema kapacitete za to, te da su osobe pod njihovim starateljstvom obično smeštene u domove.

„Zatvorenici u zatvorskom sistemu imaju značajno veća prava nego ljudi lišeni poslovne sposobnosti u ustanovi socijalne zaštite. Znam da to kontroverzno zvuči, ali to je pravna činjica”, objašnjava saradnik MDRI-S.

Roditeljski strah

Hilda Žužić ističe da osobe sa smetnjama u razvoju ne smeju da se treitraju kao „tamo neki član zakona”.

„Pre nego što uđemo u ovako ozbiljan postupak, mi moramo biti dobro informisani. CZSR kaže da je to u najboljem interesu deteta. Da li je to zaista tako? Vi ne dobijete objašnjenje. Meni je suština lišenja poslovne sposobnosti predočena kroz ‘šta ako mu zatreba neka operacija, on odbije, ko će to da potpiše’. To su sve informacije koje dobijete”, prepričava Žužić svoje iskustvo.

Hildina velika briga, kao i mnogih roditelja dece sa invaliditetom, je šta će biti kada nje ne bude bilo da se stara o sinu. Ona je samohrana majka, nema braće ni sestara, niti žive roditelje. Može da se osloni jedino na mlađu ćerku, koju ne želi da primora da brine o bratu. Ideja da CZSR odlučuje o sudbini njenog sina, a zbog pitanja nasledstva i njene ćerke, izaziva strepnju.

„Kada ja preminem, onda bi moja ćerka morala da sačeka da CZSR u ime moga Mateje odluči šta će biti sa imovinom. Da li će ona da se prodaje, da li će da se deli, šta će da se radi sa time. Tek onda ona ima pravo na svoju polovinu”, kaže Žužić.

Zakon uvek pretpostavlja da osoba ima interes da nasledi ili poseduje imovinu. Lazar Stefanović objašnjava da je to način da se spreče zloupotrebe.

„Osoba lišena poslovne sposobnosti može da bude vlasnik imovine koje je nasledila, ali tom imovinom raspolaže CZSR. Ne može staratelj sam da raspolaže imovinom, već za sve mora da traži odobrenje od organa starateljstva, to je kao jedna vrsta komisije”, priča on.

Hilda dodaje da niko ne želi da obespravi svoje dete koje ima smetnje u razvoju, niti da ona misli da ijedan roditelj razmišlja o tome da ništa ne ostavi tom detu.

„Svi bismo voleli da nam deca budu zbrinuta. Isto tako bismo voleli da možemo spokojno da sklopimo oči. Da znamo da će naša deca zaista od te imovine imati koristi. Ne da će to neko da uzme, a dete završi u nekom domu”, objašnjava Žužić.

Praksa u Srbiji zastarela

Evropska praksa, po ovom pitanju, značajno se razlikuje od domaće. Akcenat je stavljen na „donošenje odluke uz podršku“, gde se korisnicima usluga socijalne zaštite dodeljuju savetnici koji sa njima rade, jedan na jedan, i zajednički pokušavaju da dođu do rešenja.

Foto: Pixels/Kampus Production

Prema rečima Stefanovića, standardi Ujedinjenih nacija još su napredniji od evropskih.

„Otišli su dalje, ka potpunom ukidanju bilo kakve vrste lišenja poslovne sposobnosti. Ne postoji organ starateljstva, te se poslovna sposobnost ne može tako blanko oduzeti”, kaže Stefanović.

Uprkos tome što je Srbija usvojila Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, koja svima garantuje uživanje poslovne sposobnosti, ovi standardi nisu ispoštovani.

U Srbiji postoji mogućnost delimičnog ukidanja poslovne sposobnosti. Međutim, Stefanović kaže da u stvarnosti postoje problemi sa korišćenjem ove mogućnosti, a i da još uvek govorimo o intruzivnoj praksi. Dodaje i da je problem što se ovi procesi u Srbiji vrše po automatizmu – nije preterano teško nekome oduzeti poslovnu sposobnost.

„Kada imate mladu osobu i vi joj oduzmete poslovnu sposobnostu, oduzimate joj način da se uključi u zajednicu. Danas znamo, imamo odličnih primera, da ljudi koji imaju intelektualni invaliditet, mogu da rade. Naravno, na određeni način, određenim kapacitetom. Rad je jedan od najboljih načina da dođe do uključivanja u društvo, da dođe do osećaja korisnosti, pa čak i da smanji opterećenje na sistem socijalne zaštite”, zaključuje Stefanović.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!