Mnogo ko je srpsku vlast nazvao „mafijaškom“, ali malo ko je umeo da objasni zašto. Ovo je jedan pokušaj objašnjenja
U preostalom slobodnom delu srpske javnosti godinama se tvrdi da je Srbija „mafijaška država“. Na sumnje istraživačkih novinara, politikologa i sociologa nadležne institucije ne reaguju, dokazi se najčešće odbacuju i diskredituju kao opoziciono delovanje.
Iako ovaj epitet slušamo već godinama, a prate ga sve brojniji materijalni dokazi veza organizovanog kriminala sa državnim vrhom, izostaje objašnjenje šta u stvari jeste mafijaška država.
Politikolozi i sociolozi takođe na televiziji ili u novinskim tekstovima rabe pojam „mafije“, ali će izbegavati da ga koriste u stručnim radovima i za to postoji niz opravdanih razloga. Pre svega zbog spektra drugih termina koji opisuju isti fenomen kao što su partokratija, klijentelizam, zarobljena država ili patrimonijalni kapitalizam.
Drugi razlog za, ponovo opravdano izbegavanje reči „mafija“ je činjenica da je ispražnjen od sadržaja, bagatelan, pa i trivijalan. Odavno ni planetarno termin ne opisuje dovoljno, dok istovremeno može da se koristi za gotovo bilo šta.
Za to je možda kriv Mario Puzo, možda Holivud, a možda i more, ali autorka ovog teksta voli da ga nazove najboljim italijanskim izvoznim proizvodom. Baš kao što ne možete da naručite samo picu, ili samo espreso, već morate da objasnite koja pica i kakav espreso, tako, ni uz sve više dokaza nije dovoljno reći da je Srbija mafijaška država.
Jasno, radi se o sprezi organizovanog kriminala sa vlastima, o dominaciji neformalne nad formalnom moći, ali nam to ne daje odgovore na pitanja kakva je ta veza i zbog čega uopšte postoji, uprkos otporu.
Tradicionalna italijanska mafija sa Juga bila je primećena i objašnjena skoro ceo vek pre nego što je za nju saznao svet kroz književnost, filmove i sudske procese. Italijanski politikolog i političar Gaetano Moska se tako još 1881. u poznatom eseju pitao „Šta je to mafija?“
Nasuprot dotadašnjem uverenju da je sicilijanska mafija tajno društvo, Moska iznosi tvrdnju da se radi o sistemu posredovanja u okolnostima slabe države i korumpiranih državnih institucija. Moska recimo piše o saradnji sicilijanskih mafijaša sa političarima iz Rima kroz sigurne glasove Sicilijanaca u zamenu za zakonska izuzeća i toleranciju prema kriminalu.
Da su Moskine tvrdnje bile na tragu istine dokazuju nam radovi drugog slavnog istraživača italijanske mafije Dijega Gambete koji govori o mafiji kao industriji privatne zaštite. Gambeta mafiju ne posmatra kao organizovanu kriminalnu grupu koja uzurpira državu kapitalom ili nasiljem, već kao aktere koji u uslovima slabe države privatizuju bazične državne funkcije.
Kada ti akteri, kroz istorijsku evoluciju fenomena, potpuno uzurpiraju same pozicije formalne moći, mafija postaje država, odnosno patologija državnosti i anti-država.
Ako je Veber definisao državu kao entitet koji uspešno zadržava monopol nad silom, u ovom kontekstu govorimo o entitetu koji privatizuje taj monopol. Kada vidimo da se bezbednosni sistem prepliće sa kriminalnim strukturama, ne možemo da govorimo o kriminalu, već o razaranju državnosti.
Mafiologija zato služi da nas podseti da država nije samo zgrada ili uniforma, već poverenje, a poverenje u mafijaškim državama postaje zamenjeno racionalnim strahom.
Život u mafijaškim državama, a pod ovim se doslovno misli na glavu na ramenima, tako zavisi od stepena lojalnosti mafijašima koji kontrolišu ili koji jesu vlast. Prema nekim podacima je tako stopa nezaposlenosti na Kalabriji skoro 40 odsto, dok notorna Ndrangeta kontroliše skoro 80 odsto svetske trgovine kokainom.
To je kontrainutnivni disparitet. Kalabrijska mafija obrće milijarde dolara godišnje, dok građani Kalabrije gotovo da umiru od gladi?
Kalabrijski biznisi su i dalje često pod udarom reketa, iako to odavno nije glavni izvor mafijaških prihoda. Poput otmica, reketiranje je relikt prošlosti, čak nešto sa čime se i lokalna policija obračunava relativno jednostavno, a svakako bez straha.
Postoje, međutim i oni koji se ne diraju barem u pitanju bili najteži zločini, a svi znamo koji su i ne moramo da pomenemo imena. Problemi donova su tako društveni problem. U igri su porodice i zavet ćutanja je pitanje lokalne kulture.
Moska i kaže da se radi o mentalitetu. Niko nije ništa video, niko ništa ne zna, niko ne sarađuje. Italijanski Jug je takav od vremena u kojem o njemu piše Moska do danas. Nepoverenje u državu, njene institucije i sistem je toliki da od istih zahteva doslovno fizičku žrtvu.
Mnogi su tu borbu za državu na Jugu platili glavom. To su okolnosti u kojima je 2014. Kalabriju posetio Papa Franja da im poruči da je mafija đavolska. Iako se zaklinju nad svecima, mnogi mafijaši su i ktitori, a inicijacije se neretko obavljaju na svetim mestima.
Odnosi zavisnosti i isprepletanost mafije i društva je toliko duboka da ih je gotovo nemoguće prekinuti. Tamo gde vlada hronično međusobno nepoverenje, gde građani ne veruju ni državi, a ni jedni drugima, otvara se prostor za moć mafije.
Prostor za ekonomsku organizaciju tako je podeljen na državne projekte koji prolaze kroz filter mafijaških klanova i prosleđuju se lojalnima, a tržište je blokirano na način da je saradnja sa mafijom racionalni izbor pre nego pitanje časti, kao što je to možda nekad bilo.
Dosadašnja istraživanja mafije uporno pokazuju istu stvar. Mafija ne funkcioniše tako što krši zakon, već što ga prilagođava sebi. Tokom čuvene epizode koja se naziva i „Pljačka Palerma“ u jednoj noći je tako dodeljeno na stotine građevinskih dozvola firmama koje su služile za pranje mafijaškog novca.
Osim što su o tome snimani dokumentarci, Palermo je zauvek ostao grad čiji su brojni spomenici i zgrade od kulturno-istorijskog značaja srušeni. Mafija ne vlada čistim nasiljem, ono je skupo i vidljivo. Mafija vlada predvidljivošću.
Koliko god da je Holivud štete napravio, važna je ilustracija fenomena ona scena u kojoj Don Korleone pita očajnika zašto je išao u policiju pre nego što se obratio njemu za pomoć.
U mafijaškom sistemu najvažnije je ko koga zna. Radi se o sistemu veza i poznanstava, ranije romantizovanih kao deo kulture, a koji se sada pretvaraju u jedno od glavnih mafijaških načina delovanja.
Mafija se hrani društvenim nepoverenjem. Nepoverenjem jednih u druge i nepoverenjem svih nas u zakon i institucije države. Samo tako i tada mafija postaje zamena za državu koja jedina može da nas zaposli, izleči, obogati i da nam pomogne. Jednom kada ove procese prestanemo da posmatramo kao izolovane incidente, ili kao „afere“, nalazimo se na dobrom putu razumevanja mehanizama mafijaških država.
Ako je Palermo sedamdesetih postao paradigma za sicilijansku mafiju, Srbija danas nudi sopstveni model. Kod nas, proces nije samo u urbicidu poput notornog Beograda na vodi, već u sistematskom građenju paralelne države.
Više nije reč o kriminalcima koji potkupljuju funkcionere, o korupciji, već o tome da su kriminalne strukture i državni aparat faktički postali ista stvar. Kada državne projekte, investicije i odluke u javnom interesu ne određuje tržište, već spisak lojalnih, ne postoji država u modernom smislu te reči, već privatno preduzeće sa državnim ovlašćenjima. Dokaza za to ima bezbroj i poznati su informisanom građaninu.
Ljudi bez staža mogu da dobiju penziju, po svemu sudeći robijaši svoje kazne odrađuju u policijskim uniformama, a na kraju imamo i mafijaške obračune koje država pokušava da zataška. Običnim građanima igra je odavno jasna. Korupcija postaje egzistencijalni uslov, a saradnja sa lokalnim kriminalcima nešto što donosi hleb i plaća račune.
Ono što mafiologiju čini neophodnom nije samo proučavanje klanova i aktuelnih afera, već razumevanje procesa normalizacije patologije. U domaćem kontekstu to je trenutak kad korupcija prestaje da bude devijacija i postaje pravilo.
Govorim o situacijama u kojima građani nekako znaju da lekarski pregled, lekovi, upis u vrtić ili dobijanje posla podrazumevaju „vezu“. To nije korupcija, već pitanje opstanka.
Mafijaška država tada ne vlada silom, već uslovljavanjem. Mafija pretvara građane u saučesnike jer poštenje postaje egzistencijalni luksuz koji građani više sebi ne mogu da priušte.
Upravo zbog toga mafijaški sistemi računaju na masovnu zbunjenost koju postižu medijskom kontrolom i popularnim spinovanjem. Iako bi ovaj fenomen neki nazvali i „spin diktatorima“, radi se o nečem mnogo ozbiljnijem. Mafijaške države i njihovi tzv. spin diktatori medijsku manipulaciju svesno koriste i stavljaju je u funkciju pljačke.
Zločin u restoranu sa Mišelinovim zvezdicama je samo poslednji u nizu. Nakon što je ova „afera“ dospela u javnost došlo je do čitavog dana ćutanja, ali se sistem brzo povratio i danas već niko nije siguran u to šta se tamo zapravo dogodilo.
Zato ovaj nagovor na mafiologiju nije poziv na pasivno posmatranje zla i patologije državnosti, već na analitičku budnost. Imenovanje stvari postaje čin otpora. Proučavati mehanizme mafijaške države znači imenovati fenomene pravim imenom i otimati stvarnost.
U državi u koja je postala supstitut same sebe, od diploma do pravde, istina ostaje jedina stvar koju mafijaška organizacija ne može trajno da privatizuje. Zato, ako treba proučavati ove mehanizme, proučavajmo ih, a ako ne treba, proučavajmo ih još temeljnije jer je to jedini način da prestanemo da budemo saučesnici u sopstvenoj neslobodi.
*autorka je sociološkinja
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Širom zapadne Srbije, stotine istražnih bušotina za litijum i bor odražavaju rastući talas stranih direktnih investicija u rudarstvo i eksploataciju resursa. To je, između ostalog tema skupa „Zajednički prostori: Skup za budućnost bez ekstraktivizma“
Prilagođavanje pravosuđa osobama sa invaliditetom nije posebna pogodnost. To je osnovni uslov jednakosti pred zakonom. Arhitektonski, informaciono i komunikacijski pristupačni pravosudni organi i pružaoci pravne pomoći, razumljiv i dostojanstven postupak i podrška u komunikaciji i kretanju kroz procedure ne daju osobi sa invaliditetom prednost. Oni samo otklanjaju prepreke sa kojima se osobe bez invaliditeta ne suočavaju
O Frenku Zapi se i dalje pišu knjige, njegova muzika se izvodi i sluša širom sveta, on je prepoznat kao nesuđeni političar i društveni kritičar čiji je svaki intervju doneo novu originalnu misao, vođa benda koji je držao najkomplikovanije audicije, dirigent sa samosvojnim pristupom
Kada je sagovornik “Vremena” došao u Srbiju, imao je 16 godina i nije imao nikog svog. U školi, u kojoj nije razumeo ni reč srpskog, mogao je samo da gleda u zidove. Danas na srpskom sanja, završava master studije i ima prijatelje na svakom koraku
Vlast i njeni čauši tvrdili su da će studentska pobuna oterati buduće studente na privatne fakultete i inostranstvo. Kad ono, Beogradski univerzitet ima veći broj prijava
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
