Na Novom Beogradu, koji i dalje predstavlja najveći prostorni resurs centralnog područja grada, u toku je izrazito negativan trend planiranja masivnih podzemnih kvadratura koje ugrožavaju ekosistemsku ulogu zelenih površina.
Novi planovi detaljne regulacije i urbanistički projekti kao što su Plan generalne regulacije za područje IMT-a i novi urbanistički projekti duž ulice Jurija Gagarina povećavaju svoje kvadrature gotovo pa „neprimetno“ – i na štetu kontakta sa prirodnim tlom, piše dr Ivan Simić za portal Klima 101.
Naime, ovi planovi i projekti se u javnosti promovišu kao zelene oaze, linijski parkovi i koridori, ali oni uključuju ogromne podzemne kvadrature, uključujući podzemne garaže, ispod svojih planiranih zelenih elemenata.
Plan detaljne regulacije za područje IMT II na Novom Beogradu je veoma ilustrativan primer kako se podzemne građevinske linije koriste toliko ekstenzivno da ugrožavaju ekosistemsku ulogu zelenih površina.
Naime, ono što se ovim planom, ali i u javnosti promoviše kao „zelena linija“ se u velikoj meri (minimum 46%) nalazi iznad podzemnih nivoa planiranih objekata, ili u sklopu parcela za druge javne namene. To znači da je za zelenilo u kontaktu sa tlom preostalo veoma malo prostora, i to u vidu relativno uskih koridora. U kombinaciji sa drugim sadržajima koji takođe spadaju u „slobodne površine“, zelenilo se ovde može ostvariti većinski u vidu drvoreda, ali bez prostora za park koji može da podrži usluge ekosistema.
Zašto je ovo važno?
Ključno svojstvo zelenila je zemljište
„Usluge“ koje bi zelenilo trebalo da omogući nisu samo za potrebe komfora i rekreacije stanovnika, već se one prepoznaju kao ekosistemske i ključne su za prilagođavanje i opstanak, ne samo ljudi, već i celokupne žive zajednice u okviru jednog urbanog ekosistema.
Da bi zeleni prostori u gradu uspešno odgovorili ovom pozivu nije više dovoljno razmatrati ih samo kroz kvantitet i dostupnost. Kako bi moglo da omogući ekosistemske usluge, ključno svojstvo zelenila je zemljište. Prirodni zemljišni pokrivač i nepromenjeni slojevi zemljišta su neophodni za osnovne metaboličke procese jednog ekosistema koji se ogledaju kroz kruženje materije i protok energije.
Ovo ima direktne implikacije na urbano planiranje jer se tradicionalno zoniranje putem namene površina sada povezuje sa parametrom zemljišne podloge objedinjujući tako fizička svojstva zemljišta sa dominantnim ljudskim aktivnostima (eng. land use – land cover, LULC).
Uzmimo samo kao jedan primer poroznost: prirodno zemljište može da upije daleko veće količine vode od žardinjera, zelenih krovova, fasada i drugih rešenja koja jesu „zelena”, ali koje ne odlikuje kontakt sa prirodnim tlom.
Zapravo, ukoliko pratimo koncept „grada sunđera“, svi ovi mali elementi imaju ulogu finih receptora i primaju atmosferske vode koje dalje preko prirodnih drenažnih puteva i bioretenzija opet završe u prirodnom tlu, zaokružujući tako svoj prirodni ciklus. Sistem sunđera se tako sastoji od velikih i malih upijača koji zajednički daju doprinos u sprečavanju urbanih poplava kada pojedine ulice postaju bujični vodotokovi, a naselja privremena „jezera“.
Jedno naučno istraživanje Instituta za životnu sredinu iz Lejdena u Holandiji, koje je pokrilo čitavo područje veoma urbanizovane Holandije, ukazalo je da 74,9% autohtonih vrsta, 83,9% ugroženih vrsta i 77,1% retkih vrsta preferira predele sa preko 50% prirodnog pokrivača. S obzirom na to koliki je značaj upotrebe autohtonih vrsta u strategijama adaptacije gradova na klimatske promene, jasno je koliko je prirodna zemljišna podloga važna.
Sistem zelenih površina je ustrojen hijerarhijski – nije svaka zelena površina ista
Još jedan ilustrativan primer ugrožavanja ključnog elementa zelene infrastrukture je i urbanistički projekat za podzemnu garažu ispod parka kod hotela Bristol u beogradskoj Savamali.
Naime, ovaj park je jedini veći element zelene infrastrukture u uslovima visoke izgrađenosti Savamale, koja je dodatno opterećena izgradnjom „Beograda na vodi”. U takvim uslovima je potpuno očuvanje zelene površine u direktnom kontaktu sa tlom apsolutni prioritet.
Umesto da se rešenja za parkiranje tražile u okviru drugih, pre svega privatnih parcela na području „Beograda na vodi”, žrtvovan je javni park koji bi izgradnjom podzemnih garaža bio ekološki devastiran.
Dok su Beograd i Srbija uopšte još uvek u kandžama investitorskog urbanizma, mnogi evropski i svetski gradovi odustaju od agresivne intervencije na tlu, uvodeći regulativu koja ograničava podzemne nivoe objekata, a nekadašnje industrijske lokacije tretiraju kao dragoceni resurs u centru grada gde se zelene površine mogu širiti i revitalizovati.
Jasno je da u urbanim sredinama ne možemo računati samo na površine koje su u direktnom kontaktu sa tlom, ali njihovo prisustvo mora biti planski definisano i zakonski obezbeđeno ne bi li „zeleni sistem” funkcionisao.
U gradovima, posebno u njihovim centralnim područjima, dominiraju gusto izgrađene površine sa visokim procentom zauzetosti javnih i privatnih parcela. U takvim uslovima, svaki element zelenila je značajan, ali neophodno je i prisustvo prirodnog zemljišnog pokrivača.
Zato je potrebno uvesti neku vrstu sistematizacije površina na osnovu kritičnih ekoloških parametara (kao što je poroznost zemljišnog pokrivača) kako bi se obezbedila sistemska funkcionalnost i povezanost zelenila.
Sistem zelenih površina je hijerarhijski ustrojen i možda bismo ga, radi ilustracije, mogli uporediti sa ljudskom anatomijom.
Prsti na ruci su neophodni delovi tela bez kojih bi čovek izgubio vitalnu funkcionalnost, ali nisu jednako značajni i ne mogu zameniti kičmeni stub. Tako je i sa „zelenom anatomijom” grada: drvoredi, žardinjere, zeleni krovovi i fasade su neophodni elementi sistema, ali ne mogu biti zamena za gradske šume, parkove i zeleno-plave koridore.
Beograd već poseduje planove koji bi mogli da omoguće rešavanje ovog problema
Plansku osnovu za realizaciju sistema zelenih površina Beograda čini Plan generalne regulacije sistema zelenih površina (PGRZP) koji zelenilo uspostavlja kao celovit sistem „zelene infrastrukture grada” prepoznavajući „zelene površine u direktnom kontaktu sa tlom”, kao tip površine od najvećeg značaja za ekološki funkcionalne prostore.
U ovom dokumentu se predlaže posebna metodologija koja bi uspostavila hijerarhiju, odnosno gradaciju zelenih površina u odnosu na svoju ekološku funkcionalnost: ekološki indeks.
U pitanju je metodologija kojom se različitim površinama dodaju tzv. težinski faktori, vrednosti između 0 i 1, koji se množe sa kvadraturom. Ovaj indeks dodeljuje najveći težinski faktor (1.0) zelenilu u direktnom kontaktu sa tlom. Sledi zelena površina na podzemnom objektu (debljina sloja veća od 80 cm) i zeleni krov sa 0.7, zatim zelene fasade i polu-porozne površine sa 0.5, i tako dalje.
Drugim rečima, jedan kvadrat zelenila u kontaktu sa tlom je po ovoj metodologiji dvostruko vrednije od npr. zelene fasade, a sam indeks treba da se koristi uz meru minimalnog ciljanog ekološkog indeksa, koji zavisi od urbane forme i tipa izgrađenosti, i koji treba da bude usvojen za različite forme izgradnje na nivou celog grada.
Kao što smo već naveli, punu ekološku funkcionalnost mogu obezbediti samo površine u direktnom kontaktu sa tlom i zato su one čine okosnicu zelene infrastrukture, dok su ostali tipovi zelenila neophodna nadogradnja.
I druge naše strategije i planovi, kao što je nedavno usvojena Strategija zelene infrastrukture Beograda, prepoznaju, definišu i pružaju jasne standarde i preporuke koji su usklađeni sa savremenim konceptom zelene infrastrukture.
Ovaj veoma značajan strateški dokument koji je uradio tim naših stručnjaka na čelu sa prof. dr Borisom Radićem sa Šumarskog fakulteta ukazuje na velike posledice stihijske urbanizacije upravo predviđanjem promene zemljišnog pokrivača na teritoriji grada Beograda.
U Strategiji je analizirana i simulirana (modelovana) ova promena korišćenjem CORINE ulaznog seta podataka za period 1990 – 2018, sa izvršenim predviđanjem za 2030. i 2040. godinu.
Rezultati ukazuju da se očekuju značajne promene zastupljenosti tipova zemljišnog pokrivača na teritoriji grada Beograda od 2018. do 2040. godine: smanjenje obradivog zemljišta i visoke vegetacije, a drastično povećanje ukupnog udela veštačkih površina – sa 13,4% na skoro 16% teritorije grada.
Međutim, osnovni problem je u tome što su ovi dokumenti, iako usvojeni na nivou Beograda, usvojeni na nivou preporuke – i ne postoji obaveza sprovođenja predloženih mera. Zapravo, jedan od prioritetnih ciljeva Strategije zelene infrastrukture Beograda je i obezbeđivanje zakonskog sprovođenja ovih politika.
Kao što su parametri izgradnje (indeks izgrađenosti i stepen zauzetosti) obavezujući i strogo kontrolisani, tako bi trebalo učiniti i u pogledu ekoloških parametara, ne bi li smo obezbedili uslove za razvoj zelene infrastrukture kao ključni gradski resurs za prilagođavanje klimatskim promenama.
U suprotnom, Beograd će nastaviti da se razvija sa „zelenim koridorima” koji su to samo na papiru, sa zelenilom kao pukim pokrivačem sive izgradnje, uključujući tu i onu podzemnu.
